Читај ми!

Проклетство фараонове гробнице – легенда или истина

Дуго се веровало да постоји клетва којом је фараон Тутанкамон проклео све оне који ометају његов вечни сан. Колико ту има истине? Да ли је фараон заиста смрћу кажњавао оне који би ушли у његов гроб?

Која је то била сензација! Тим археолога који је предводио египтолог Хауард Картер је 1922. у Долини краљева у Египту открио степенице које воде до једног запечаћеног гроба. У готово неоштећеном последњем почивалишту налазила се Тутанкамонова мумија. До данашњих дана то је једно од најважнијих археолошких открића свих времена.

Светска јавност била је изван себе, медији су о томе интензивно извештавали. Када је финансијер и власник лиценце за ископавања у Египту, лорд Карнарвон, непосредно након тога преминуо, веома брзо је почела да се шири легенда о томе да је гроб уклет. Лорд је пореметио вечни сан и фараон га је казнио – тако се причало. Уследило је још неколико смртних случајева, што је само распламсало хистерију око могућег проклетства.

„Одувек је сматрало да су стари Египћани располагали тајним знањима која су била знатно испред онога што ми знамо, сматрало се да је то је нешто попут чаролије“, каже историчар Ролф-Бернхард Есиг. Прича о проклетству добро се уклопила у комплетну ситуацију која је владала на врхунцу египтоманије, поготово зато што су се још у 19. веку у позориштима приказивале, а у романима читале најразличитије хорор приче о ходајућим мумијама.

Измишљотина медија

„Штампа је циљала на најниже инстинкте својих читалаца. Измишљало се без проблема, и то је веома добро пролазило. Била је то права експлозија, слободно се може тако рећи. Проклетство фараона је један од најпознатијих светских феномена, иако се ради о стопостотној измишљотини.“

Та прича о проклетству популарна је и данас, у романима, дечјим књигама, филмовима... Проклетство фараона користи се и на шаљив начин, на пример када туристи који посећују Египат оболе од типичних болести попут стомачне вирозе. И баш зато је Есиг одлучио да у берлинском Музеју комуникације отвори изложбу „Од проклетства фараона до говора мржње“. Тема је проклињање, али и псовке које се и данас користе.

Проклетства и псовке су стари вероватно колико и сам језик, то спада у нешто што се назива типичним људским понашањем. Притом се жестоким или грубим речима придаје и одређено магијско значење. „И у египатском језику наравно било псовки, али није било псовки на рачун пљачкаша гробница, није било никаквих проклетстава“, каже Есиг. О томе, додаје, египтолози нису пронашли ништа.

Египатске псовке

Како су псовали Египћани? О томе, нажалост, нема никаквих сведочанстава. Високообразовани писари сигурно нису клесали у камен свакодневне псовке радника који су били запослени на изградњи пирамида. Али зато постоје докази краљевских проклињања њихових непријатеља. На изложби се тако може видети и пар модерних јапанки које су направљене по узору на кожне сандале из Тутанкамонова гроба на којима се налазе слике завезаних непријатеља тако да се они са сваким кораком дословно „газе“. На тај магични начин требало је проклети ривале.

У свакодневном говору једва да се уочава разлика између проклињања и псовке. Клетве су, баш као и код краљевских сандала, повезане с проклињањем других. Псовке су повезане често с неком ствари, неком особом или институцијом која се вређа. И једно и друго може бити усмерено и против нас самих.

Ради се о табуима...

Притом постоје сличности и међу различитим културама. „Увек се ради о табуима. А међу табуима који постоје код различитих народа или култура, налазе се и телесне излучевине, али и сексуални елементи. 'Срање' је рецимо израз који постоји у веома много језика“, каже Есиг. Постоје, додаје, и културе у којима су доста честа проклињања родбине, на пример у арапском или руском. У бројним језицима популарне су животиње, чије се особине онда пресликавају у псовкама.

Посетиоци тако на изложби у Берлину могу да сазнају да реч „магарац“ у Турској, у зависности од контекста, може да буде ознака за безобразног мангупа, глупака или копиле. Синоним за тобожњег идиота на руском је – „јарац“. У Јапану се користе егзотичне животиње – бесни и смешни мушкарци се тамо називају „горилама“. А кад Кинез некоме жели да поручи да презире његово порекло, онда он помиње „јаје корњаче“...

Како функционише мозак?

Посебно је занимљиво како мозак функционише код псовки. У њему се, наиме, тада активирају нека друга подручја, а не она која се користе код „обраде“ језика. Језик се рационално „обрађује“ у левој хемисфери, а код псовки се активира десна, она која је задужена за емоције.

„То не можемо потиснути, јер се ради о нехотичној ствари. Мозак ту нешто чини, а да ми то не можемо да променимо.“ На пример, кад се неко чекићем нехотично удари по прсту, па онда непосредно након ударца узвикне „Срање!“ Наравно, додаје Есиг, постоје и људи који уопште не псују или псују веома мало. То су они који поседују високу дозу самоконтроле.

А тог у данашњем дигиталном времену недостаје, посебно на друштвеним мрежама, где се корисници међусобно вређају или псују. Да ли је говор мржње нова димензија вређања?

„Садржајно говорећи рекао бих: јасно да није не“, каже Ролф-Бернхард Есиг. „Кад погледате на пример увреде из 16. века, посебно када је реч о вређању родбине – стварно је одвратно чега је све ту било.“ Највећа разлика у односу на ранија времена је у томе што се псовке данас шире интернетом једноставно, брзо и широм света.

„Та брзина и тај ефекат заиста је невероватан. То је на крају крајева питање технике“, каже Есиг, „али што се тиче самог интензитета, не могу да кажем да се ту нешто променило.“