Спортски споменар је посвећен историји нашег спорта. Говорећи о својим почецима, успонима и падовима, поразима и победама, највећим успесима, истакнути спортисти који су се тамичили у протеклих седам деценија стварају слику спорта на овим просторима. То су сећања на времена када су кошаркаши и одбојкаши играли боси, када је награда за сребрну олимпијску медаљу била 17 долара, а највећи фудбалски асови за потпис уговора добијали бесплатну храну у мензи и грамофонску плочу. Бројни гости емисије су током каријере често били у наизглед безизлазним здравственим и егзистенцијалним ситуацијама, али су налазили пут до остварења највиших домета у историји нашег спорта. Аутор Мирослав Нешић је крајем 2010. добио годишњу награду Удружења спортских новинара Србије, a 2013. Мајску награду Спортског савеза Србије. Исте године победио и на Интернационалном фестивалу репортаже ИНТЕРФЕР.

На основу разговора у овој емисији, Издаваштво Радио телевизије Србије, у оквиру едиције Опредмећени звук, објавило је књигу Спортски споменар. Мирослав Нешић је интервјуе и забелешке преточио у пригодно штиво. "Тако, Спортски споменар постаје историјски документ нашег спорта и јединствена прича о најуспешнијим спортистима ранијих година... То је покушај да се неправедно заборављени и маргинализовани догађаји и јунаци спортских арена приближе данашњим генерацијама" пише, између осталог, у рецензији доајена нашег спортског новинарства Владете Недељковића.

Осим бројних животно-спортских прича некадашњих асова, књига је и слика времена колективизације, почетака развоја џеза и телевизије на нашим просторима, и времена када се за сребрну олимпијску медаљу добијало 17 долара, а политичари говорили да „сутрашња утакмица мора да се добије"... Књига је богато илустрована фотографијама које употпуњују и из још једног угла одсликавају сећања старих асова.

Осим Спортског споменара аутор је још две књиге: Причао ми Глига (2012.) и Име је знак - Мома Вучићевић (2015.)