Преминуо др Михаило Мишо Рундо

Др Михаило П. Рундо је рођен у Билећи 7. септембра 1934. године од оца Петра и мајке Љубице, рођене Дежуловић из Херцег Новог. Завршио је Медицински факултет 1961. године у Београду.

У Франкфурту је завршио специјализацију и радио као анестезиолог у најстаријој градској клиници, али и поред успешне радне каријере (примаријус) оставио је трага и на Медицинском факултету у Франкфурту где је водио, по жељи надлежних, стручне семинаре студентима медицине.

И поред преданог рада и успеха на професионалном плану, др Рундо није штедео ни време ни средства да буде од користи и помоћи свом народу у тешким временима које смо преживели. Међу многобројним дужностима и обавезама којих се прихватао и којим се несебично предавао, поменућемо да је био један од оснивача Удружења југословенских лекара (1980.) које је окупљало преко 300 чланова. У управи Удружења обављао је разне дужности, а две године је био председник.

Читаву деценију је стајао на челу Српског хуманитарног фонда, (1991-2001) без сумње најуспешније српске хуманитарне организације у Европи.

Био је повереник њујоршке фондације „Никола Тесла", у којој обавља дужност секретара те фондације за европски континент.

Кад год се прикупљала каква помоћ, за неку институцију или појединца, први је завлачио руку у сопствени џеп. Није запамћена нека акција (Црква, путеви, болнице, зајмови...) да јој Мишо није дао свој лични печат. Говорио је да лични пример најбоље покреће масе.

Подсетимо, током традиционалног Петровданског сабора на Цетињу, блаженопочивши митрополит Амфилохије је одликовао др Миша Рунда орденом Светог Саве „за верност Цркви Божијој и своме светосавском народу", а иницијатива за одликовање др Рунда је потекла од портала ИН4С.

Први је био у дужностима, обавезама, први на раду, први по храбрости да иступи и поведе у акцију, на демонстрације подршке својој матици, а последњи у тражењу неких привилегија, права за себе, било у виду части или какве власти.

Председник Републике Српске Мирко Шаровић одликовао је др Рунда „Крстом милосрђа", Светска српска заједница из Женеве прогласила га је за „Витеза српског народа" 1995. године, Братство манастира Крка, у знак захвалности за пружену помоћ, наручило је у Београду израду посебног дара „Прстена захвалности" од сребра, на којем је угравиран грб манастира Крка.

Несебично, континуирано и предано давао је Српској православној цркви, о чему су најбоље могли да посведоче непосредни сведоци тих дела, блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије и архијерејски намесник которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић.

Само Бог зна колико је невољника осетило његову помоћ, изнад оне на коју га Хипократова заклетва обавезује.

Др Рундо је увек био човек који је држао до дате речи, чувао и своје и достојанство заједнице коју је представљао. Осетљив на неправду није избегавао прејаку реч, полемику, па и конфликте са људима који су по правди то заслуживали, макар се налазили у близини и милости разних државних надлештва.

Иако је презирао сваки криминал, имао је и према њима однос хришћанског сажаљевања.

Међу франкфуртским Србима и данас се препичава епизода када се тамо упокојио један веома контраверзан човек, рано пензионисани сарадник полицијских служби, актер бројних афера. Мишо Рундо је дао највећи прилог за достојну сахрану и то међу првима. Србе зачуђене тим чином је подсетио на мисао владике Николаја да „мртав човек није никоме противник, а камоли непријатељ".

У времену које сведочи о општем посрнућу људског рода, ерозији етичности, о недостатку Божјег дара братољубља, као и свих других универзалних вредности људске цивилизације, сваки пример човечности показује да Господ још није изгубио веру у људе, јер нам пројављује како човек може бити човеком и у оваквим теретним приликама.