Политичка или лична музичка исповест? Победница Џамала је тврдила да песма говори о Татарима протераним са Крима 1944, а не о 2014. години када је Русија анектирала Крим. Непосредно пре финала, променила је причу.

„Наравно да се ради и о 2014. години. Замислите, креативна сте особа, певач, али две године не можете да одете кући. Шта би требало да урадим, само да певам фине песме и да заборавим на то?“, објашњавала је певачица из Украјине.

За руске медије дилеме нема: песма је политичка. Британски Гардијан ово финале назива најполитизованијим до сада.

То што је украјински вокал победио скуп руски наступ, не мора да означава политичку пацку Русији, већ укус евровизијске публике која увек тражи нешто ново, сматра редитељ Горчин Стојановић.

„Украјина је имала песму која је захтевна за певање и једна је од ретких песама која није конфекцијска. Руска песма је једна конфекцијска песма коју без наступа не бисмо ни приметили“, истакао је Стојановић додајући да не би побегао од чињенице да је то пре свега музичко такмичење.

„То не значи да Олимпијске игре, Светско првенство у фудбалу, готово свако такмичење где се разне нације срећу нису лишени политичког момента“, навео је српски редитељ.

А тај политички моменат постоји од самог почетка. „Евровизија“ је и настала као покушај уједињења Европе. Зато је увек било успелих или неуспелих покушаја мешања политике у музику, подсећа новинар Недељника Марко Прелевић.

„Када је 1974. године Турска извршила инвазију на Кипар, а 1975. су Грци хтели да пошаљу песму која је говорила о пољима избеглица и срушеним кућама, али Европска радиодифузна унија то тада није дозволила, као што није дозволила ни 2009. године Грузији да мало после руско-грузијског рата пошаље песму We Don't Wanna Put In“, рекао је Прелевић.

У овом музичком окршају Русије и Украјине разликовали су се и гласови публике и жирија. Руски жири Украјини није дао ниједан поен, као ни украјински Русији. Али, гледаоци из Русије су Украјини дали 10 поена, а гледаоци из Украјине Русији максималних 12.