Како истиче Слободан Маринић, ковање мачева није само ударање усијаног челика: „Реч је о споју историје, археологије, проучавања металургије као и уметности, бављења витештвом, прoучавање оног како су заиста изгледали мачеви у средњем веку и ко су били ти витезови и владари који су те мачеве користили и носили. За сваког витеза, мач представља његову душу“.

За ковача је још већа одговорност када су мачеви за Немањиће, додаје 29-годишњи Сремскомитровчанин. Ветерина му је професија, али су му ватра, наковањ, чекић и израда мачева хоби од средње школе. За израду једног у радионици је од петнаест до месец дана. Помоћ затражи само ако су рокови кратки. 

Академски сликар Иван Цањар открива да сваки део који обрађују Маринић захтева да се обради до перфекције: „Ја му помажем у изради дрвених канија то јест футрола за мачеве и повремено добијем част да полирам мач“.

Од ковања, до гравуре, обраде храстових рукохвата и телећег бокса за футроле - све је годинама уназад усавршио. Четири од укупно седам мачева већ су на снимању. Најважнији и највећи изазов је крунидбени мач Стефана Првовенчаног. 

Слободан Маринић истиче да је ово велика част, али и обавеза.

„Сви ми који се бавимо витештвом и ковањем мачева, некако је на нама да пренесемо не само дух средњег века, него дух наше средњовековне Србије. Да бих дошао до изгледа мачева српских владара, направио сам велико истраживање од наших музеја, преко истраживања фресака, истраживања записа, о томе како су они изгледали до тога како су израђивани“, тврди Маринић.

Ово је остварење ковачког сна и зато, каже Слободан, и после 24 сата проведених у радионици не осећа умор и тежину посла, него задовољство и поштовање.