"Рано сам се пробудио и изненадио што је Сунце изашло много пре него што је уобичајено", забележио је у шаљивом тексту 1784. године амерички политичар Бенџамин Френклин. Он је чак и "предложио" да се топовском паљбом на трговима у зору буде грађани у њихову сопствену корист.

Иако писмо није имало озбиљан тон, оно што је један од твораца америчке Декларације независности сугерисао остало је запамћено у историји летњег рачунања времена, а, иако без топовске паљбе, ритам живота је почео лети да се мења.

Век касније иницијативе за померање казаљки постају чешће. Новозеландски ентомолог и астроном Џорџ Вернон Хадсон је предлагао да се оне померају чак два сата унапред. Разлози за његов предлог били су личне природе: Била му је потребна Сунчева светлост како би могао после подне да сакупља инсекте.

За рано устајање залагао се и Британац Вилијам Вилит (1856–1915), градитељ и љубитељ голфа и боравка у природи.

"Једно летње јутро 1905, док је уживао у јутарњем јахању пред доручак, схватио је да јако мало људи ужива у, како је сматрао, најлепшем делу летњег дана и тако је добио идеју да би померање казаљке сата унапред омогућило свима да уживају у сјајним и прелепим јутрима. Сем тога, вечерње шетње (и остали послови) вршиле би се задана", наводи се у тексту "Кратка историја Летњег рачунања времена" на порталу Астрономија.

Годину дана после Вилитове смрти, усред Првог светског рата, његова идеја је реализована.

Главни разлог била је уштеда енергетских ресурса, како би могли да се користе за потребе ратовања. У Европи тај потез прва је повукла Немачка 30. априла, а месец дана касније Велика Британија и многе друге земље. Наредне, 1917. године, и Русија је померила казаљке, а САД 1918.

Фармерски лоби је убрзо после рата издејствовао да се укине летње рачунање времена у САД, а председник Вудро Вилсон је поручио да се земља после "ратног" поново враћа "божјем времену".

Други светски рат поново је "убрзао" време и у САД – свега 40 дана након бомбардовања Перл Харбора Американци су увели целогодишње летње време. А онда је настао хаос јер је свака локална самоуправа самостално одлучивала о том питању.

Један од највећих куриозитета у историји летњег рачунања времена представља Ајова, где су педесетих и шездесетих година постојала чак 23 различита начина преласка на летње, односно зимско рачунање времена.

Ништа боље није било ни у Вирџинији где су путници на једној аутобуској линији седам пута морали да померају казаљке на сатовима ако су хтели да знају тачно време.

У Русији после рата нису заживеле промене, све до 1981. године. Тај обичај је, ипак, трајао само 30 година, јер је 2011. Русија престала да користи сезонско време.

У Западној Европи седамдесетих година постало је уобичајено да се прелази на летње рачунање времена, а 1996. проширило се на целу ЕУ, која је 2002. увела и прецизну процедуру.

Казаљке су се у Србији у почетку померале крајем марта, а на старо враћале у септембру. Како би ускладила своје законодавство са прописима Уније, и наша земља је почела последње недеље октобра да се враћа на тзв. зимско рачунање времена – тако ћемо у недељу спавати сат времена дуже. 

Седамдесетак посланика Европског парламента је пре неколико дана предложило да се промена времена укине јер уместо да донесе уштеде и помогне људима у функционисању има штетне ефектe.

Осим негативног утицаја на људски биоритам, померање казаљки на сату, истичу европосланици, доводи и до већег броја саобраћајних несрећа, више поремећаја у породицама, као и пада продуктивности на радном месту. Иако је један од основних циљева померања казаљки био уштеда енергије, тај циљ, показала су истраживања, никада није испуњен.

Астрономија, иначе, препознаје једино зонско време, док су сва указна времена, стална или сезонска, ствар политике.