Ових дана много се поново говори о томе шта уметност сме, а шта не сме да ради. Једни кажу да уметност сме све да ради, и ако иком падне напамет да јој спочитава, или је грди, он је једноставно - цензор. Други кажу да уметност не сме све да ради и да свако ко има здраву памет мора то да примети. Где је истина, шта то уметност сме а шта не сме да ради?

Уметност је далеко озбиљнија ствар него што се обично мисли. Она није пука забава и није тек парада. Уметност износи пред публику стварност живу као живот сам.

У много наврата, сусрећући се са својим читаоцима, видео сам до које мере они не примећују уметничке поступке, такозване поетике или пишчеве стратегије, а све то зато што имају нејасан, помало атавистички осећај да је све што су прочитали - стварно.

Управо стога, написао сам више пута, уметник треба да буде водич својој публици, а не њен судија или, далеко било, џелат.

Уметност одиста сме све, осим две ствари: она не сме да буде неморална и не сме да буде таква да публика не може да је прими. Ово „не може да је прими" у себи крије читаву скалу јаких осећања. Уметност не сме да буде одвратна, сувише сурова, експлицитних сцена које се не могу поднети и слично.

Зашто је то тако? Публика која сваку нашу креацију сматра живом, замишља сваку слику коју направимо. Ако је натерамо да замисли слику коју не може да поднесе, ризикујемо једино осећање које не желимо код публике, а то је - револт. Са визуелним уметностима ствар је још јаснија: све се белодано износи пред публику.

Недавно сам због тога, као члан комисије Филмског центра Србије, питао Лордана Зафрановића како ће осмислити и реализовати сцену у којој усташки стражар хвата малог логорског бегунца и скида га са жичане ограде свог крвавог. Кад га мали уједе, он детету напросто разбије главу... Оваква сцена, по мом дубоком уверењу, незамислива је за гледање, али можда велики филмски маг, редитељ кога дубоко поштујем, има идеју како да нам од ове страхоте да само назнаке.

Но, како год испало уметничко дело, ко има право да суди? Нико појединачно у том случају, као ни у случају недавне изложбе у Земуну, не би требало да подигне кажипрст и узме улогу праведног судије, јер то напросто није потребно.

Свим покушајима злоупотребе уметности (ако је има), суди једино публика, и она то чини непогрешиво. Није зато потребно нешто рушити, цепати, или уништавати. Публика која не подноси страхоте, бахатости, бизарности, бруталност, фетишизам - као што то људи у већини случајева не подносе - окренуће главу од такве уметности и то ће јој бити највећа казна. Наравно, само ако је то потребно.

Уметник одиста има права и да провоцира, али ће последице своје провокације сносити само он.

Не треба се зато мешати у уметничке процесе. Нуђење уметности публици није пијаца, ма колико да се неком то повремено може учинити таквим. Видели смо колико вреде етикете „ово смо дуго чекали", или „пред нама је епохално дело".

Стављање уметности у јавни оптицај више наликује трансфузији крви. Уметник и његов читалац/гледалац спојени су далеко озбиљнијом везом, баш као што најмање три параметра крви морају да се подударе да би неко неком дао своју крв.