Није веровао Турцима Петар Јагодић, млади парох Цркве Светих апостола Петра и Павла. Зато је добио надимак Куриџа (неверни поп на турском). Није веровао ни Млечанима. „Хоћемо да смо своји, мој конте, као све живо, да у томе устрајемо и то је све", поручивао је Венецији.

А њему су веровали; за њим је кренуло десет хиљада бивших ускока. Хтели су слободу. Освојили су је. 

Било је то 1704. године. Биовичино Село близу Кистања. Пет година је прошло од Карловачког мира, граница између Аустрије и Турске на Сави, односно Млетачке Републике и Турске се утврдила, на херојске подвиге далматинских ускока почело је да се заборавља. 

Млетачка власт у Далмацији је на земљу коју су тамошњи ускоци отели од Турака расписала порезе; почели су и да разоружавају народ, а притисак Венеције да се православно становништво преведе у католичку веру само се појачавао. 

И онда је поп Јагодић организовао побуну. Највећу тог времена. И најуспешнију. Куриџина буна трајала је пуне две године и онда ју је млетачка власт на превару сломила. Поп Јагодић је осуђен на 40 година затвора у мраку. Казну је служио и одслужио у Венецији.

После 40 година у мраку венецијанског казамата, изведен је на светло и тог тренутка је ослепео. Иако слеп, сломљен, стар, млетачка држава није дозволила да се врати у родне Билишане. Није хтела да се запамти поп Јагодић Куриџа. 

Али колико год су државе које су владале на простору око Кистања и Книна трудиле да се поп Куриџа заборави народ га је памтио. Његова породица поносно је носила и његов надимак поред презимена Јагодић. 

Од 1995. године Куриџино родно село Билишани и Биовичино Село где је служио у Цркви подигнутој 1524. године потпуно су пусти. Народ је протеран. Највише у Србију. 

Тако је 1995. у Западну Србију, у Пожегу, у осмој години, дошао и Марко Јагодић Куриџа. Презиме и надимак указују од којих је. И какав је. 

Данас има 33 године. Бави се кошарком. И то је била тешка прича: од Пожеге преко Новог Сада, Западне Херцеговине, повратка у Хрватску после свега, Чешке и Белгије, мало словеначког мора и онда – када се то не дешава  – десила му се велика ствар.

Звезда. 

И ту негде на његовом новом почетку, који би за све друге поред толико млађих, талентованијих, квалитетнијих био крај, у Београд су дошли Руси. Од оног 20. октобра прошло је 76 година али, утисак је, са сличним самопоуздањем као тада. 

Руска армија стигла је на позицији четири са Грузијцем који се сматра најбољим играчем на том месту у Евролиги; са Немцем, Американцем и Русом као заменама. Звезда је ту најслабија, нови Американац још није заиграо и морао је да им се супростави Јагодић Куриџа. 

Није веровао потомак неверног попа из Биовичиног Села да су Шенгелија, Војтман, Клајбурн и Курбанов бољи од њега. Показао им је да нису. Како онда да не поверују и остали Звездини ускоци. 

Куриџина буна, 316 година касније делује сасвим логично.