Многи не знају шта појам "дегенерисане уметности", значи ни то ко га је смислио. Први пут су га употребили нацисти када су у Минхену од 19. до 30. јула 1937. направили прву изложбу "Дегенерисане уметности". 

Била је то парада нацистичке пропаганде, која је тада многима била импресивна. На једном месту, нацисти су скупили све радове модерних уметника (тврдили су махом Јевреја) који су им пали руку. 

Изложба је била изложена у неколико салона. Сва изложена дела била су представљена тако да се извргну јавном руглу. Кокошкина дела била су набацана као у подруму. Поред Кирхнеровог дела Војнички аутопортрет стајао је један "савршени" портрет из Помпеје, не би ли се приметило колико уметник није знао ништа о портрету и пропорцијама људског лица. 

Уз нека апстрактна платна стајао је кустос-нациста који их је сваких неколико минута окретао да би се видело да ни с једне стране не говоре ништа. Крај понеких дела на изложби "Entartetekunst" биле су изложене и мазарије душевних болесника, па је и необразована публика могла "једноставно" да их упореди. 

Исписане су и цене по којима су слике продате музејима, што је требало да покаже како су се у периоду опште беде уметници обогатили на рачун народа…

Била је ово уметничка критика каква никад, ни пре ни касније није исписана. Нацисти су веровали у савршено, махом грчко и хеленско, пресликавање стварности, улепшано до потпуних пропорција атлета. 

Нова нордијска уметност требало је да слави натчовека, а то значи његово божанско аријевско тело, као и породицу, која је на жанр-сликама нацистичких сликара представљана као врхунац сеоске и народне идиле, са сложним родитељима, послушним ћеркама са плавим плетеницама и ратничким синовима.

Нацисти су били скоројевићи и уметничке незналице – али су крили и једну велику, стидну тајну.

Већина "осрамоћених" експоната завршила је у приватном власништву самог врха нацистичких функционера. Како се могло догодити да нешто "тако накарадно", "тако противно идеалу нордијског човека" постане део колекција које се љубоморно чувају и чак, на крају рата, селе са својим власницима, као део највреднијег породичног блага?

Неки кажу, и у том смислу нису у криву, да су нацисти чували дела модерних експресионистичких сликара као менице које, по њима накарадни западни трговци уметнинама хоће да уновче. Ипак, новија истраживања употпуњена исказима који нису били раније познати, говоре да су највећи колекционари међу нацистима на неки подмукли начин волели ова дела и гледали их у тајности скоро свакодневно. 

Све је то личило на забрањену љубав, на стидно сагрешење, на сусрет са анђелом или ђаволом. Замислите нацисту: одевен у смеђу униформу, са лакованим чизмама које блистају као огледала. Од главе до пете педигриран је новијом историјом: седео у првом реду на Конгресу свенемачког уједињења деснице, први бацио камен у излог за време "Кристалне ноћи", први дошао да ухапси осрамоћеног Грегора Штрасера и сл. 

Такав нациста из подрума своје куће, у време кад му породица није ту, износи Кирхнеров Војнички аутопортрет, поставља га уза зид и гледа га с гађењем, али и с неким дивљењем, које би само психијатри могли да објасне. Онда се чује звоно на вратима: жена описаног нацисте, иначе ватрена поборница нацизма, с њихово петоро деце враћа се кући, па он уметнину, као да му је љубавница, мора да смота и журно однесе у подрум…

Најбоље је да и преко ове сцене, коју сам описао према узорима из докумената, поново падне заборав, а сви који олако изговарају израз "дегенерисана уметност" добро размисле у ком контексту га користе.