Отишао је наш Џеј. Као што је давно најавио, далеко негде сам, спремио се на тај пут без повратка. У недељу.

У кућама се пекла пилетина, ветар је шибао у прозоре, а комшијска деца су се чула кроз зидове. А, онда је вест пресекла дан напола. Све нас је расуте широм света окупио на твитеру, вајбер позивима, дорћолским прозорима. И свуда се са неверицом и тешком тугом изговарало – оде наш Џеј. То домско дете које је становало у свакој кући. 

„Могао је још да живи, греота”, чуло би се ту и тамо од оних који не разумеју да је Џеј одживео двеста година и неколико живота, и да ће пропорционално и симетрично бурно, као у одразу огледала, живети још толико у овом народу. 

Мислио је и говорио дечје искрено и брзо, тако је и плесао, певао је како је живео, а живео је како је хтео. Наш Џеј. 

Такође симетрично, попут чигре са оштрим врховима и тешким тежиштем негде у дубини своје материје, сад са дистанце изгледа каријера коју је оставио. 

Завртео се силовито на сцени са свим тим тешким животним искуством које је претходно скупио на улици. Полетео је као куглица под шибицом. Брз, некад неухватљив за поглед кибицера, а увек ту, са неодољивом песмом која те завеже за себе и натера да останеш и погађаш испод које је кутијице згужвана метална фолија. 

Да га гледаш, слушаш, да си срећан када и последњи динар у кафани даш на његову песму, јер знаш да је живот више ишчекивање да изгубиш све, а мање да будеш у праву.

Био је час обучен у бело одело са шеширом као Мајкл Џексон на омоту Трилера, час са марамом на глави као неки дорћолски дунавски пират.

Стопала су научила да цупкају у фолклорном друштву Градског саобраћајног предузећа, ничим изазвано названим „Никола Тесла", доле у Скендербеговој, негде између Змај Јовине и Капетан Мишине. Сад је тамо нека стамбена зграда, а раније су се поред хангара за аутобусе и тролејбусе из којих је допирао мирис мазива и спаљених пакнова, окупљала дорћолска деца да на телевизору гледају Марадону и вежбају кораке. 

Није чудо да је једно тадашње дете отишло брзо за Аргентинцем четрдесетак година касније. Наш омалени див из Солунске је попут мајстора Наполија из сиротиње потекао и на њу никад није заборавио, качивши пецива да их покупе гладна дорћолска деца када крену без доручка у школу. Једноставно, небо је тражило баланс за једно пристигло велико срце и добило га брзо. 

Тај одлазак Џеј је много пута најављивао. Молио је судбину сестру да успори и подсећао нас да живот кратко траје и да мало времена има. Плашио се да не постане гитара без жица. 

Тај танатос је избијао из њега и када је успео у животу и када су му завидели сви. И тада су га ломили ветрови, а он је терао по своме и претио да се – када једном оде – више неће вратити. 

Умело је оно што пева да има тежину дате речи некадашњих београдских шмекера. Веровало му се док држи микрофон вероватно више него икоме. Јер, Марина Туцаковић је можда за друге писала песме, али је за Џеја писала мемоаре. 

Аутору текста остаје у сећању концерт на Сајму ’92. године. Враћање пешке на Карабурму, далеко иза поноћи у првим сатима новембра са осталим четрнаестогодишњацима из основне школе. 

То нам је био догађај године. Рат је почео, очеве су нам већ позвали, а нас упутили на улицу, гурнули нам цигарете у руке и пустили да немамо ништа. Природно, најбоље смо разумели Џеја који пева Недељу, Није лако бити млад и Учини нешто за моју младост. Хвала му што нам се тако нашао када нико тој генерацији није.

Упалићемо за њега свећу као да га нема, иако знамо да је негде горе за столом са Томом Здравковићем, Рођом Раичевићем и ко зна којим јунацима и антијунацима његовог доба.

Такав је био и Београд за који је певао и који је знао у душу и из вулканске дубине. Једнако му се и давао назад – отвореног срца, љубављу детета према родитељу.

Зашло је доле на кеју, на "25. мају", једног децембарског дана то сунце љубави. Појавиће се да нас загреје кад затреба, најчешће ноћу у кафани. Та звезда звана Џеј греје и кад друге закажу.

Верујте једном детету са Карабурме.