Понедељак. Пандемија коронавируса. Јутро.

Пустим телевизор, нема сигнала, укључим компјутер, нема интернета, уредница зове, шаљи текст што пре... Зовем фамозни кол центар: поштовани корисници дошло је до прекида сигнала.... за ово кликните овде, за оно кликните тамо, кликните, кликните... разговори са оператером се снимају... молимо сачекајте први слободни оператер ће вам се јавити..... време чекања је ограничено... чекам, слушам рекламну понуду.....време за чекање је истекло. Онда читаву акцију са типкањем и чекањем понављам још неколико пута, и схватим да је прошло сат времена! Ставим текст на флеш и носим га на посао.

Није то ништа, каже моја колегиница која је решење за пензију чекала готову годину дана. И она је месецима типкала и стрпљиво чекала да јој се неко јави. Нико се никада није јавио.

Кликни овде, кликни тамо је модус операнди 21. века.

Сећам се кад ми је банкомат "појео" картицу. Процедура кликни овде кликни тамо трајала је две недеље све док нисам пешке отишла на одређену адресу и решила проблем за десет минута.

Сећам се ситуације када се клијент у банци жалио на гужву. Банкар му је рекао да не мора да чека, већ да може све лепо да плаћа преко интернета, на шта је он одговорио да му не пада на памет, да је то већ једном урадио, а онда је месецима морао да доказује да је извршио уплату, јер је новац отишао на погрешан рачун.

Све је направљено да свима буде лакше, али је изгледа спој дигитализације и администрације довео до апсурдних ситуација. Уместо да буде брже и лакше, не тако ретко је теже и спорије.

Било ми је жао моје докторке у дому здравља која је данима покушавала преко интернета да ми закаже преглед код специјалисте, све по систему кликни овде, кликни тамо.... али безуспешно. Епизода је завршена одласком у приватну ординацију.

Ново је време. Правила су другачија. Живот се променио. Мој комшија пензионер, себе зове Данијел Блејк, по главном јунаку истоименог филма Кена Лоуча. Господин Блејк се нашао у лавирниту администрације у доба дигитализације, и након дуготрајне голготе тражења посла преко бироа за запошљавање умро у тоалету послодавца на дан када му је саопштено да је добио посао.

Биће много лепо једног дана када све буде функционисало. До тада утврђујемо градиво, типкамо, чекамо на разговор са слободним оператером, учимо се стрпљењу.... Не може се у исто време живети у две епохе.

Ево, управо ме је Гугл подсетио где сам била прошле године на данашњни дан. Мало друштво на окупу поводом Светог Јована, безбрижно. Мада, сећам се да је било неких прича о коронавирусу који још није стигао до нас.

А Јутјуб ме обавештава да погледам нову епизоду на једном научном каналу који пратим. Реч је најновијим научним пројектима на којима раде у Силицијумској долини у Америци. Генетски програми продужетка животног века, третмани подмлађивања коже... у току су експериметни "ин виво" и то не само на добровољцима, већ и на самим научницима који су то осмислили. Резултати су запањујући. Према њиховим очекивањима, ако све буде протекло како треба човек ће једног дана живети више стотина година! А људи далеке будућности ће моћи да живе неограничено, у ствари то ће бити бића створена од свих података који се сада шаљу у клауд!

Све то делује занимљиво јер смо и овде и тамо, али је на моменте конфузно и фрустирирајуће. Никада у прошлости није било доступно оволико информација, књига, филмова, емисија, представа, предавања.... виртуелних обилажења музеја, градова...и све на клик. 

Не знам куда води ово дигитално изобиље, али знам да ћу и следећи пут после позивања кол центра и дугог чекања без резултата, вероватно изгубити стрпљење.