Јуче се чујем са другом из Берлина, планира да упише докторске студије, онлајн наравно.

Питао их је када почиње нормално извођење наставе и добио одговор да ће и убудуће све бити преко интернета.

Не познајем никог ко би концерт или књижевно вече заменио доживљајем онлајн.

Мада, наравно, пратимо разне програме који се на тај начин представљају јавности. Али, заиста у томе нема интеракције и све остаје на нивоу информације, а не садржаја којем смо присуствовали.

И када је реч о перцепцији, велика је разлика у томе да ли гледамо слику на екрану или седимо у публици.

Пандемија креира нову реалност и намеће прихватање онлајн културе рада, образовања, представљања уметничких остварења.

Упоредо с тим, одвија се процес уклањања блискости у комуникацији свођењем контаката на имејл преписку, често формалну и потпуно безличну.

Слање такозваних циркуларних писама, линкова, за које је свеједно да ли су послати или не, јер их сигурно нећемо доживети као да су упућени нама.

Некада је и пословна комуникација била персонализована, а данас сви свима пишу, али нико се никоме не обраћа.

И приватна преписка је сведена на ниво линка и емотикона. Уместо телефонског разговора, сајбер простором лете на све стране сличице, скраћенице или већ готове реченице за одређене ситуације, које сваки телефон има.

Поједностављење процеса рада захаљујући новим технологијама је само привидно, заправо се догодило сасвим супротно.

Уместо да пошаљете један мејл, данас их шаљете бар десет пута више, а успут и проверавате телефоном да ли је све стигло. Кад је већ тако лако, зашто не бисте писали не само шефу, већ и његовом заменику и замениковом помоћнику и секретарици шефа, заменика и помоћника, па да нешто о томе напишете и колеги од поверења, копи-пејст, па опет копи-пејст... не, ово не може на тај начин, на крају више и не знате коме сте шта све послали, хајде сад полако провера коме сте писали... ух, нешто је грешком отишло погрешној особи...

Лакоћа комуникације, небројено много контаката, мало садржаја, нико никог није видео ни чуо, а прошло је радно време.

И у делу дана који би требало да буде само наш, наставља се безлична размена нечега. Или ничега...

То је један од разлога због чега неки људи стварно немају времена. Оно што је раније био један састанак или два, данас је постало непрестано дописивање уз сталне промене небитних детаља.

Они који нису из ове приче искористили су све предности и недостатке нове нормалности и поставили своја правила, одредили приоритете, временске квоте за друге, искључили звук на мобилном и посветили се себи.

И заиста, ни они немају времена.

Пријатељ мог тате, адвокат у пензији, често говори о времену писаћих машина и слања писама.

Пазило се на свако слово приликом куцања, за сваки телефонски разговор припремане су белешке да се нешто не пропусти и није било зивкања сваки час.

Није проблем у томе што данас нико нема времена, већ то што се смањује интересовање за друге.

Каже ми познаница која је због короне била на боловању месец дана да је за то време добила само две СМС поруке од људи из своје компаније. Нико није хтео да је узнемирава...

Може се живети овако, формално, уздржано са линковима и емотиконима, са изговорима о недостатку времена. Стварно може. А, да ли треба.