Не смеју сузе да ти замагле нити један његов део. И успела сам! Једва, али задржала сам сузу слушајући песму Дарине мајке, свих српских мајки које су песмом плакале, наслућујући зло!

И управо су ми то били и најтежи тренуци. Они у којима у људским очима још увек видите наду, наивност, веру да ће бити добро. У колони која иде у смрт, деца се још препиру, смеју, задиркују, а одрасли, иако у страху, надају да је све само грешка јер...ништа лоше нису учинили!

Некако, чини ми се да је најтеже гледати невољу издалека, док вам се прикрада, сурова и неизбежна. Кад се у њој нађете, помирите се или борите, али ишчекивања и обмане више нема.

Тако сам и ја очврсла, попут Даре која се хвата у коштац са непојмљивим злом, убиством брата и мајке пред њеним очима и претешким теретом бриге о двогодишњем брату.

Тај мали дечак постаје њена обала, животна снага која јој не да да одустане, да се преда и призна победу ништавилу.

Ако Дара може да узме чинију за храну од жене која је убијена пред њеним очима зато што зна да другачије неће јести, могу и ја да не плачем гледајући ту сурову сцену!

И издржала сам све, чак и престрављене очи деце над којима се, у диму гасне бомбе, затварају подрумска врата.

Одгледала сам без сузе и очај Дариног оца кад међу лешевима, које по наредби баца у масовну гробницу, препознаје сина и жену.

Онако инстинктивно ми је задрхтало срце кад сам чула Дарине речи упућене брату: "Нико нас неће раздвојити! Куне ти се сека!".

Препознала сам у њима свој генетски код, језик мога рода, тугу моје породице. Али, нисам поклекла!

Преживела сам, као и Дара, рафал испаљен на њу док трчи за аутобусом у којем јој одводе брата. Дара, њен мали брат и отац, који је успео неким чудом да побегне из логора, нису ушли у вагон смрти.

Крај филма оставио је наду да су преживели, да је живот победио мрак покоља и мржње. Оставио је и поруку да неко увек преживи како би сведочио о злу.

Са готово свих стратишта, згаришта, из крашких јама, на Велебиту, уздизали су се преживели. Носили су свој крст, памтили смрт, али, на свој мученички начин, славили живот.

И колико год то чудно звучало, славила сам га и ја. У бујици суза које више нисам желела да заустављам.

Плакала сам, покајнички, искрено, без задршке и питања.

Молила сам Дару и њеног брата да нам опросте што нисмо знали за њихову љубав и борбу. Молила сам душе невиних жртава да праштају наш заборав.

И осећала сам их ту, уз себе, како ми се смеше и радују! У сузама је нестајао њихов и мој бол.

Два сата јасеновачког бола и непребола, како добро рече сценаристкиња овог филма, спојила су и нас живе, потомке који у свом генетском коду носе то страдање. Као да смо могли да додирнемо једни друге, спојимо дланове и молимо се заједно.

И нека заћуте бар мало критичари, аналитичари, стручњаци за режију, глуму, сценографију, камеру. Овај филм је изнад тога!

Његов Оскар смо ми који смо га гледали, плакали, ћутали и на крају ипак славили живот.

Живот, леп и невин као Дарине очи, као сунчано јутро после мрачне јасеновачке ноћи! Јутро, које никад неће сванути за крвнике. Хвала ти, Даро!