Онлајн куповина је олакшавајућа околност која омогућава да се до нечега дође без икаквог контакта са живим бићем. Потребно је да постоји и такав вид трговине, наравно, али када се живот сведе на виртуелне обрасце који теже да постану навика и ритуал савременог начина живота, ствара се једно ново поље празнине, лишено стварног доживљаја, чулног, тактилног...

У таквој трговини нема незгодних купаца који неревирају све око себе, који стално имају неке примедбе и сви треба њима да се прилагођавају.

Нема ни оних који увек желе преко реда јер су се непрописно паркирали. Не постоји могућност да неко малтретира продавце јер они у том тренутку постоје само као податак на неком сајту.

Али, не постоји ни срдачан сусрет са касирком у продавници, која вас дочекује као да сте пријатељи и радује се кад види да сте купили торту јер зна да ћете нешто славити.

А док пакујете купљене ствари размењујете лепе речи да ће све ово да прође и да ће све бити добро као некад.

Мењам све интернет куповине за сусрет са омиљеном продавачицом у оближњем маркету који не личи ни на један у граду.

Ништа није фенси и модерно, запослени још увек нису условљени одређеним понашањем, роба стално стиже и никад нема довољно места за муштерије. Нервозни су само они који су случајно свратили.

На одељку за месо и сиреве увек ме дочека осмех старије жене која ми чак и пред крај радног времена, иако уморна од свега, сецка шунку и прича о свом коњу и животу ван града.

"Лепше ми је са коњима него са људима, да ти право кажем".

Бићу забринута оног тренутка кад више не буде куповине на пијаци. Како да наручим најслађе пегаве банане онлајн и себе лишим свих оних дружења са мојим увек расположеним Шумадинцима, Златиборцима, Пречанима...који ми редовно ставе више него што сам платила.

"Ево, узми и ово нек се нађе, добро је за здравље".

Неки моји познаници из иностранства већ одавно купују искључиво преко интернета и то готово све.

Не иритира их то што пре наруџбине морају да потврде да нису роботи и да по неколико пута попуњавају шта виде на слици док се софтвер не увери да заиста нису роботи.

Наравно да се дешава да им стигне и оно што нису наручили, али то их не узбуђује превише, врате производ и понове наруџбину.

У неким земљама постоје и продавнице у којима раде само роботи. Ни то није лоше за оне дане када се ни са собом ни са људима баш не може.

Свет мора да иде напред, развој је незаустављив. Предности нових могућности понекад изгледају као научна фантастика. Питање је само како сачувати оно што живот чини заводљивим и са пуно мириса, укуса и емоција.

Читава армија достављача одржава сајбер заједницу живом, а њиховим корисницима омогућава да не излазе из куће и избегну контте са људима.

Или да за неке мучна реалност свакодневног кувања добије нову димензију, да спремљена храна лепо стигне до њих.

Дигитални свет је нужност. Али тешко је замислити да креација као што је људско биће, једна нестварана органска архитектура саздана од небројено много могућности стварања, доживљаја, примања и давања емоција, треба да буде сведена само на сајбер искуство.

Танка је граница која се неосетно може прећи, а да повратак буде немогућ.

Чула је лако завести. Човек се брзо навикне на све што живот чини лакшим. Курирске службе постале су наши савезници преживљавања пандемије.

Дођу, донесу и одмах оду. И тако из дана у дан. Вирутелна заједница имагинаријума све је бројнија, загрљаји су одавно забрањени, осмех је сакривен маском, а компјутер, бар за сада, нема програм за давање и примање емоција, али зато зна да нисте робот.