Спојила их је једна пространа војвођанска кућа на углу две улице, али и тешке животне приче, искушења избеглиштва, губитака и нових почетака. Драгаши су стару "швапску" кућу купили крајем 2005. После 14 избегличких година поново су имали свој "кров над главом".

Вредни, скромни и поносни нису више могли да чекају на помоћ државе, Комесаријата, УНХЦР-а – свих оних чије услове никад нису могли да испуне.

Увек је фалило нешто, а године су пролазиле. Стару, запуштену кућу, купили су захваљујући само свом раду и добрим рођацима и пријатељима који су им позајмили део скромне суме.

Заврнули су рукаве и врло брзо направили себи пристојно место за живот. Наравно, било је то далеко од удобности стана у Госпићу који су морали да напусте 1991, али било је њихово. Нису више морали да страхују да ће им газде, баш у невреме, у сред зиме, рећи да продају кућу и да морају да се селе.

Нису више морали да, као суво злато, чувају старудије које су газде називале намештајем. Могли су коначно да напишу своје презиме на поштанском сандучету, баш онако како је, пре много година, писало у приземљу једне зграде у Госпићу.

Имали су поново своју кућу, своје двориште, своју капију… Е, баш на ту капију, непуну годину касније, бојажљиво је покуцао Јохан Маул. Имао је лоше искуство са претходним власницима куће у којој се родио далеке 1937. године, али је решио да покуша поново.

Решио и није се покајао! Нови домаћин, његов имењак Јован, отворио је капију, али и срце, довољно велико и довољно рањено да би могло да препозна тугу у Јохановим очима.

Ко би боље од њега схватио жељу која је овог времешног човека довела пред врата родне куће?!

Разумео је Јован Јоханове сузе кад је додирнуо зидове уз које је правио прве кораке, схватио је његову радост кад је угледао велику дрвену кломпу, прављену пре скоро 70 година, која је неким чудом преживела све године и власнике ове скромне куће.

Плакао је и Јован!

У мислима је додиривао зидове своје родне куће и тражио своју "кломпу", белег живота који је остао негде далеко.

Разумела су се ова два човека, без много речи, без помоћи преводиоца који је покушавао да објасни да је Јохан рођен ту, да је, као дете, после Другог светског рата био у логору у Гакову, да је, као и већина његових сународника (Подунавских Шваба) морао да оде…

Јован и Јохан су се "споразумели" на језику којим говоре сви невољници, избеглице, људи који су на својој кожи осетили бол губитка и тежину живота који се, упркос свему, наставио.

На том језику исписане су њихове судбине – дечака Јохана за којим су се 1945. затворила врата детињства и разбила сигурност родне куће и Јована, којег је, као педесетогодишњака, "Олуја" 1995. довела у Јоханово родно село.

Судбина је хтела да их споји баш ту, у том селу, у тој кући коју су обојица називали домом. И уместо да их то сазнање посвађа и супротстави, као многе пре њих, Драгаши и Маулови су постали пријатељи.

На адресе обе породице стизале су честитке за Нову годину, Божић и Ускрс. Посете су постале редовне, све чешће и бројније.

Упознавали су једни друге и откривали бројне, случајне или судбинске, сличности. Из Граца су стизали слаткиши, кафа, гардероба, кућне ситнице које су недостајале домаћинству које се тек стварало, а Драгаши су своје нове пријатеље дочекивали срдачно и отворено!

Уз личко-војвођанске специјалитете (како су шаљиво називали храну коју је усред Војводине, за Немце, спремала Личанка) стварало се једно неочекивано, али искрено пријатељство које је разбијало све балканске поделе, несреће и предрасуде.

Јохан је последњи пут посетио своју родну кућу 2018, а планове о још једном сусрету с пријатељима пореметиле су године и болест.

Драгаши су се, упркос свему, надали гостима из Граца, али уместо њих, пре неколико дана је стигло писмо са Јохановом сликом и крстом.

Преминуо је далеко од свог родног села, али уз породицу и људе који су га волели.

Надам се да је отишао мирно и да су за то, бар једним малим делом, заслужни и његови српски пријатељи.

Ако ништа друго, разумели су га.