Каква радост имати тако дугу бициклистичку стазу. Сећам се једног немачког документарног филма који је већим делом сниман са бицикла у покрету. Берлински паркови и шуме, а све премрежено стазама за бициклисте.

Такви призори су чести у кинематографији и туристичким репортажама o Холандији на пример, за коју су прве асоцијације лале и бицикли.

Међутим, већини су изгледа лепши они филмови у којима главни јунаци до позоришта, апотеке, продавнице долазе колима која паркирају испред објекта док не заврше посао. У нашој средини приче о екологији и бициклу повремено долазе на ред, али више као пилот програми, а не као стварна намера да то добије ширу примену.

Наравно да у Србији постоје људи који возе бицикл и често га користе као превозно средство.

Кажем у Србији, а не у Београду, зато што је, чини ми се, у било ком мањем граду могуће возити бицикл по коловозу и не угрожавати своју безбедност у оној мери колико је то присутно у главном граду. Завидим Новосађанима на њиховим бициклистичким стазама.

Бициклисте је у Београду могуће видети у сваком тренутку и на сваком месту. Достављачи углавном користе овај начин превоза. Многи грађани су се определили за бицикл не би ли избегли градски превоз током пандемије.

Некима је то релаксација, другима хоби. Али то је само део приче. Други део је проблем. Већина њих вози по тротоару, наравно, како да возе по коловозу на коме нема довољно места ни за возила. Уосталом, градски превоз иде врло близу тротоара и заиста апсолутно нема места за бициклисте.

Тако имамо са једне стране пропагирање здравије животне средине, а са друге стране немогућност да се то спроведе у дело. Шанса да на вас налети бицикл на тротоару из дана у дан је све већа. Потребан је велики опрез и бициклиста и пешака зато што се број и једних и других непрестано повећава.

Свако се сналази како уме и може. Невоља је у томе што у већем делу града не постоје бициклистичке стазе. Свакако је најлепше возити се поред реке где су услови идеални, мада и тамо зна да буде тесно, поготову за викенд.

Није тешко замислити тај кркљанац по тротоарима на којима су људи, деца, маме са бебама у колицима и бициклисти – да не спомињем нечујне тротинете који се само пришуњају ни од куда.

Ако немате брзе рефлексе да се склоните чим угледате бицикл, поведите неког да брине о вама док ходате тротоаром, да не бисте прошли као моја комшиница која се због година спорије креће. Налетела је на рукохват бицикла у тренутку кад је возач нагло укочио видевши је и задобила озбиљну модрицу на руци.

Јасно је да нису сви способни за дисциплину тротоарског бициклизма, иако би радо извезли своје двоточкаше. И опет оно старо, ко умије њему двије, остали нека чекају да се једног дана направе стазе. Узгред, је л оно беше забрањена вожња бицикла по тротоару?

Додуше постоје и пешачке зоне. Оне су идеалне. А пешаци су, мора им се одати признање, постали дисциплиновани, сами се склањају бициклистима.

И сада шта. Неки су пробали тај експеримент са бициклизмом у граду и схватили да је то још једно непотребно нервирање и лепо се вратили својим аутомобилима за које су бар прописана јасна правила, а постоје и семафори.

Многе ствари у животу могу се постићи упорношћу и истрајавањем. Можда ће свакодневна вожња бицикла тротоаром довести до неких решења, мада будимо реални, простора за стазе у ширем центру града заиста нема. Али простора за размишљање има довољно.

Да ли се баш до сваког места у граду мора доћи колима. Велики европски градови имају бициклистичке стазе, али у многима од њих не можете у центар града тек тако.

Чини се да је све ближи тренутак када ће се о овој теми размишљати и у Београду. Тако ће једног дана неко из белог града послати снимак вожње бициклом по дугој стази направљеној за ову врсту превоза. До тада, можда треба увести нови саобраћајни знак који ће пешаке упозоравати на опасност од бициклиста...