И све што се у филму дешава зависи од информација које добијају на тај начин. У животима наших старијих било је много таквих ситуација у којима је радио био једини начин информисања.

А сви они пратећи звуци, током тражења станице који се данас чувају у датотекама специјалних ефеката, данас су тако далеко... Захваљујући првом "бежичном преносу података" како је 1897. регистрован проналазак Николе Тесле, у живот је ушла чаролија, гласови људи уселили су се у мале кутије – радио-апарате.

Један тако стар имам и ја код куће. Свирао је и причао све док се нису појавили нови уређаји, а онда је свима почело да смета што крчи и шушти. Бака га је до краја живота слушала у својој соби. Данас је само украсни предмет који би можда и оживео уз веште руке неког мајстора.

А један који личи на њега стигао је ових дана у кућу моје другарице. Реплика, наравно, али је заиста много леп. Његов долазак прославиле смо уз кафу, колаче и музику из давних времена која је тог тренутка била на некој радио-станици. Данима ми је причала о звуку из те мале дрвене кутије који не може да се пореди са оним што је до недавно слушала на свом компјутеру. И стварно је тако.

Радио је неизоставан у причама из прошлости, али и из нашег времена. У јавном превозу углавном свира радио, у таксију, продавницама, тржним центрима, на базенима, у кафићима...

Упркос свему није ништа изгубио од некадашње лепоте. Тако ненаметљив и дискретан, чест саговорник усамљених, а понекад и једино друштво оних који су потпуно сами.

Радио је обележио животе неких генерација које су са нестрпљењем чекале омиљене емисије да чују нове хитове као у серији "Грлом у јагоде". То доба шездесетих остаће упамћено по фармеркама из Трста, плочама из Лондона и Радио Луксембургу. Радио је некада доносио мир у куће и пратио спори ритам живота.

Можда је у једном периоду технологија завела људе и мало их удаљила од радија, али колико видим и чујем, радио је све присутнији. Он је сада и на телефону и увек је ту, као пратилац у шетњи, на трчању, на путу до посла... Знате оне ситуације када нисте добро расположени а на радију буде баш ваша омиљена песма. И нема тог технолошког напретка који може да замени тај осећај.

Можете ви код куће на компјутеру да пустите ту песму милион пута, али знате и сами да то није оно о чему причам. Памтим једну ситуацију када сам после врло непријатног догађаја села у такси, не знајући шта ћу и како ћу, а онда је са радија кренула песма која је у тренутку све променила.

Али, радио није само музика. Радио су и вести, које ма како драматичне биле, лакше се примају када су без слике. Као да радио има неку необјашњиву моћ да умири слушаоце.

Сећам се да су ме родитељи упућивали да слушам Радио Београд и учим како се правилно говори. Има још нешто, чини ми се врло важно, а то су радио-драме. Читаве приче упаковане у звук: говор глумаца, музика, ефекти и машта слушалаца.

Задивљена сам са колико пажње, љубави, стрпљења и стручности се овај програм припрема. Као и Трећи програм радија, мој тајни саветник у области хуманистичких наука.

Иако на први поглед делује да је оно некадашње "чуо сам" замењено са "видео сам", у суштини то није сасвим тако. Бар тако изгледа са моје сматрачнице у којој од јутра до мрака свира радио.