Пате за нас одмењујући нашу недостатну људскост, свашта раде да нам дошапну ко смо и да то нису они него ми. Међу њима, као и међу нама, постоје они који могу само оно што могу, али постоје и они који могу више, који могу да кажу, покажу, ураде или нам донесу све о нама. Постоје они који свој свет граде од туђих ствари да у њему остану, опстану, обитавају и да у њему са озарењем скончају.

Такав је био Лане Гутовић. Онај који је знао све, могао све и хтео све за нас, онај који је једноставно живео да би непогрешиво показао запретеност наших душа, слабости наших карактера и недокучивост висина до којих се можемо винути. Не стигнемо ни да изговоримо цело Лане а смех запоседа нашу душу и лице претвара у раскошну непоновљивост радости постојања.

Али, ко сме да заборави "Ваљевску болницу", култну представу Југословенског драмског позоришта у којој све што се од "косовског завета" па до данашњих дана може рећи о постојаности нашег достојанства и поноса, доноси Милан Гутовић у лику српског официра који не пристаје да му ампутирају рањени део тела јер је дужност јунака да овај свет бесмисла и апсурда напусти цео и усправан.

Да, омиљени комичар у улози недостижне узорности онога што нас невидљиво придржава за толико омиљену "небеску отаџбину". И тако редом.

У читавом свету духовности којем тежим и непрестано му се придружујем, нисам познавао никога ко је толико предано и редовно имао на радном столу испред себе отворену књигу.

Никада са толико обазривости и пажње нисам очекивао питања о разним стварима на чије промишљање обавезује памет једнако колико и људскост, као када ми је Лане најављивао питања која ће ми поставити.

И увек миран. Неприродно миран. Сада знам: није он био миран зато што је био мудрији од нас, његов мир долазио је из спремности да сва узнемиравања од којих се не може утећи прими на себе и омогући да сусрети протекну највише што је то било могуће у посвећености поводима који окупљају људе а да он, када се све заврши, када завеса падне, остане сам са демонима и њима испољи немир који је пред лицем савременика увек и без изузетка, савршено баш као што је он доносио карактер, одигра поуздање зрелости и мирноће његове витешке природе.

Колико је био неодољив на сцени, бескрајно је био шармантан својим ближњима. Тренутке проведене у његовој близини није могуће заборавити јер се они из догађаја, невидљивом магијом непоновљивости, претварају у стања душе после којих није могуће од живота добити мање од онога што после њега остаје.

Понављање предрасуде да се иза сваког талента да развесели све око себе крије једна дубока усамљеност урачуната је у страх од неразумевања, патетике и пристрасности туге за изгубљеним драгим бићем.

Али, оно што је толика реткост да никада не може прерасти у предрасуду јесте достојанство онога који људе непогрешиво штити од сопствених слабости. Не знам да ли има оних који би и у својој души, дубоко патећи на данашњи дан, себи признали да су били или да јесу повереници неке тешке Ланетове патње или туге.

Опет, не због тога што он није веровао људима и у људе него зато што их је волео више од повређивања сопственим слабостима. Зато је за себе изборио вечни живот, не само у професионалном строју него пре свега и изнад свега на вечно отвореној позорници врлине која се није погордила.

Бранио сам га, нападао сам га, обожавао сам га! Не знам да ли од стида због тога шта би ми сада рекао да ме види оваквог, смем и себи да признам колико тугујем? Хвала му за све.

Нека је вечна слава и покој души Милану Ланету Гутовићу.