Сећам се врло добро примера којим је то покушао да нам објасни један професор на Факултету политичких наука. У експерименту о којем нам је причао тестиране су реакције људи на два екстремна догађаја која су се истовремено дешавала на малом простору.

С једне стране улице лепа девојка је изводила стриптиз, а с друге су се тукла двојица крупних мушкараца. Иако бисте можда помислили другачије, готово сви пролазници игнорисали су девојку и гледали тучу.

Једноставно, насиље привлачи нашу пажњу, али ретко размишљамо о његовим узроцима и последицама. Све до тренутка кад нас лично погоди нека страшна вест, неки наслов с префиксом - ужас, трагедија, драма...

Тад иницијали добију значење, актери лица и биографије, а њихова несрећа дотакне и вашу душу.

Баш то ми се десило кад сам прочитала вест о убиству и самоубиству у месту у којем живе моји родитељи и сестра.

Испоставило се да је реч о младићима и породицама које добро познајемо, о обичним људима који су до јуче мирно живели у војвођанском селу. Да трагедија буде већа, и убица и убијени потичу из избегличких породица, обојица су, да тако кажем, деца "Олује".

Двадесетшестогодишњег убицу мајка је у Србију донела у стомаку, а убијени је стигао као осмогодишњи дечак.

Не знам шта се десило и зашто су тако трагично окончана ова два млада живота, али то, нажалост, није више ни важно. Важно је и поражавајуће што је печат смрти, злочина и кривице заувек обележио две породице.

Случајно или не, али баш то вече одгледах још једну епизоду серије Бранилац. Тема је овај пут био злочин који се 70-их година одиграо у селу у близини Великог Градишта. Човек је, после две године малтретирања и сукоба, убио четворо комшија. Како се испоставило, повод за трагедију био је спор око парчета земље, а убица је мирно прихватио смртну пресуду од које није успео да га сачува ни чувени адвокат Тома Фила.

Мучна епизода завршила се још мучнијим речима човека који се пред стрељачким стројем пита: "Да ли је вредело живота, јел вредело среће коју смо делили и несреће којом сам исписао своју судбину? За метар црне земље! Није моја, није њихова јер више никог нема. У мраку те земље... скончасмо!"

Узнемирена, тужна, поражена, нисам баш много спавала те ноћи...

Ипак, свануло је дивно јутро, сунчано и чисто. Гледала сам нестварно плаво небо наивно верујући да сам само ружно сањала, да се ништа лоше није десило... Нажалост, тај блажени тренутак трајао је сувише кратко. Десила се трагедија, пала је крв, десило се зло које ни ово прелепо јутро није могло да избрише.

И некако, оне завршне речи из серије Бранилац добиле су баш тад прави смисао.

Питала сам се и ја, попут човека испред стрељачког строја: "Да ли је вредело?"

Питала сам се каква је то свађа била вредна тога да она двојица младића, комшија, сапатника из "Олује", не дочекају овај лепи октобарски дан? Постоји ли ишта толико вредно?

Какав је то мрачни тренутак пресудио да се деси зло?

Размишљала сам о томе како о животу и смрти понекад одлучују секунде, тренуци очаја, безумне страсти, мржње, љубоморе или једноставно, неконтролисаног беса.

Ако се пређе та танана линија, повратка нема!

Одлука је коначна и неопозива и зато покушајте, бар покушајте да размислите пре него што је донесете. Не дајте да вас тренутак слабости или беса одведе на пут без повратка!

Запитајте се само - вреди ли заиста?! Вреди ли ишта више од новог јутра?!