Сећам се да сам као дете још крајем новембра почињала да причам о Новој години. На организоване дочеке нисам ишла, али сам зато одбројавала дане ишчекујући Деда Мраза и поклоне испод јелке.

Као тинејџер и омладинац у Деда Мраза више нисам веровала, али сам се током читавог децембра припремала за "најлуђу ноћ". Са друштвом су се правили планови о томе куда ћемо ићи, шта ћемо обући, како ћемо се провести...

А онда је дошао период у којем ми до последњег тренутка није било битно где ћу славити, већ само да будем са драгим људима.

Ову Нову годину провела сам у кругу породице. Дакле, са најдражима, код куће. Ми сами, јер се ћеркица баш уочи дочека разболела. У петак смо ишли лекару, набављали лекове, а последњег дана старе године смо чак купили и нов инхалатор, јер је онај који смо имали престао да ради...

Већ годинама наша новогодишња трпеза не личи на оне које смо некада сви, или бар већина нас, имали у кућама. Мени заиста није јасно зашто постоји потреба да се за дочек прави гомила хране. Од чорбе, преко сарме до прасетине, ролата од млевеног меса и разног другог печења. Уз обавезну мимоза и руску салату, туршију и небројено много врста колача.

Храна се најпре данима припрема, а онда и данима једе. Неретко се, на крају и баца, јер више нико не жели ни да је гледа, а камоли једе.

Није ли боље спремити ручак за дан или евентуално два, као што се то ради током читаве године?

Прво, јело је свеже. Друго, све се стиже са много мање уложене енергије и труда, а треће, много се мање новца троши, јер се, на крају крајева, храна не баца.

Наш новогодишњи мени је овога пута, због болести детета, подразумевао супу, пилетину и кромпир. Нисмо имали чак ни торту, ни колаче. Ручак је био спреман брзински, у паузи између два таласа температуре, за око сат времена. Али, то није умањило наш ведар дух, који је иначе присутан током године, не само у време новогодишњих празника.

Да бисмо орасположили девојчицу читав дан смо збијали шале, а у 2023. смо ушли у пиџамама, уз друштвене игре и инхалацију.

Скромност или луксуз?

То ме је навело на размишљање, зашто се када неко каже да Нову годину дочекује код куће у кругу породице, као по правилу, увек испред стави епитет скромно? Скромно у кругу породице?!

Добро, ако се гледају само материјалне ствари, онда може тако да се окарактерише. Ево нико од нас није имао свечану гардеробу, нисмо потрошили гомилу пара на резервације хотела или ресторана, фризуре, шминку, храну, такси...

Али, ако се гледа све остало, ми смо били на најлуксузнијем месту на свету! Сви заједно окупљени, са неограниченом количином љубави, искрености... Па не каже се џабе да од деце нема већег богатства. У поноћ су ту били најјачи загрљаји, небројено много пољубаца и велики узвик ПООООРООООДИЦАААААА!!! А то је нешто што се не може купити свим парама овог света!

Кад то имате, онда вам је свеједно где сте и у чему сте. Бар мени.

Наша деца данас нису замерила ни то што нисмо имали неки свечанији ручак, ни што није било торте, ни што нисмо ишли на новогодишњи вашар у центру града како је првобитно било планирано, чак ни то што су за дочек носили пиџаме. Не, били су срећни јер смо заједно и радимо оно што они највише воле. Играмо се.

А торта? Па, ако девојчици буде боље направићу је већ данас, 1. јануара. А ако не, онда неког другог дана... Читава година је пред нама. Где пише да је мора бити баш за дочек Нове године?

Уживајте уз своје најмилије, а формалности оставите за неке друге прилике! Онда када су оне заиста потребне!

Срећни празници и све најбоље у 2023!

За почетак да је здравља...