Родитељи превремено рођених близанаца испрограмирали себе да преживе у Кијеву

Настја је Максима и Дениса родила у седмом месецу трудноће. Месец и по пре почетка рата. Двадесет четвртог фебруара прошле године још нису самостално дисали када јој је зазвонио телефон.

"У шест ујутро, позвао ме је шеф. Питамо ме: Настја, чула си вести? Рекла сам не. Почео је рат. Села сам раширених очију. Нисам знала шта да кажем. Он је у Бечу, рекао је – дођите код мене. Рекла сам да не могу, деца су ми премала. Сећам се да ми је одговорио: жао ми је", наводи Настја, Денисова и Максимова мама.

Настја је већ бежала од рата. Напустила је Доњецк 2014. Када је чула прве сирене, знала је – не може са близанцима у склониште. Уз пристанак лекара, напустила је болницу и повела децу кући.

"Било је страшних момената. Када је погођен оближњи тржни центар, ракета је пролетела овуда. Деца су имале грчеве, ја сам носила Дениса. Удар је био толико јак да сам пала на колена."

Чим су се руске трупе у априлу повукле из околине Кијева, повела је децу на специјалистичке прегледе. У августу је стигла дијагноза. Максим има церебралну парализу, свакодневно су му потрeбне вежбе. У октобру је почело бомбардовање енергетске инфраструктуре. Ретко су имали струје.

"То су били најтежи месеци. Било је хладно, 15 степени у стану, без светла. Прегледи су нам били отказани. Много сам се бринула, јер све то утиче на развој", наводи Настја.

У Кијеву се снабдевање електричном енергијом стабилизовало две недеље пред годишњицу рата.

"Направили смо додатне тимове, људи су радили даноноћно. Помогле су и ЕУ и друге земље. Зима је скоро иза нас. Најтежа зима до сада, али температуре сада расту, па ће и потрошња бити мања. Ако и буде искључења струје, биће их мање", наводи Денис Бондар, генерални директор ДТЕК Кијевске електромреже.

Настја и њен супруг Алексеј су програмери. У најтежим тренуцима, каквих је током рата много, испрограмирали су себе да преживе.