Година рата и година избеглиштва

Неизвесност су заменили сигурношћу. Украјинци, који су у Центру за азил у Врању, сећају се почетка сукоба. Нерадо гледају ратне сцене, разрушену инфраструктуру. У контакту су са члановима породице који су остали у домовини.

"Моја тетка је још увек тамо. Ја сам овде са децом и мајком. За сада не планирамо да се вратимо, али бих волела да се што пре заврши рат. Задовољна сам овде, добри су услови, одлична је школа", каже Евгенија Турк из Харкова.

"Одлично смо примљени овде. Полиција нам је помогла да дођемо до центра. Свиђа ми се и храна. Једино имам жељу да радим, али још увек чекам документа. У Украјини ми је породица. У контакту смо, они су добро", наводи Виталиј Пристансков из Чрновца.

Из Украјине је прошлог фебруара дошао и Јанош Kерекеш, који је родом из Панчева. У Врању је 10 месеци са супругом, која је из Украјине, и двоје деце. Најстарији син је још увек у Ужгороду.

"Дуго година сам живео у Украјини. Овај рат нас је натерао да се поново вратим у своју земљу и то ми није жао што сам у својој држави, што сам са својом породицом. Тамо немамо где да се вратимо и оно што смо имали изгубили смо. Тако да нема смисла да се враћамо. Деца ми иду овде у школу", истиче Јанош Керекеш.

Већина становника Центра је више месеци ту. Деца иду у школу, имају устаљене активности, одрасли желе и да раде.

"Одлични услови што се тиче њиховог смештаја. Наравно, они људи не могу да буду задовољни када су толико далеко од својих кућа, али ми се трудимо да им, колико год је то могуће, олакшамо боравак овде. Константно имамо неке радионице за децу и одрасле, ИТ кутак", објашњава Слободан Савовић из Комесаријата за избеглице и миграције.

Kомесаријат за избеглице и миграције помаже и Украјинцима на приватним адресама. Готово четири и по хиљаде породица добило је пакете хране, 1200 Украјинаца добило је привремену заштиту.