Лауреат Пулицерове награде за истраживачко новинарство и звезда "Њујоркера" открива да ли у нестабилном Пакистану, нуклеарне главе могу да остану сачуване далеко од екстремиста. Пакистански талибани 17. октобра започели су офанзиву у племенском подручју Јужни Вазиристан, на оне мете које би требало да су једне од најбоље чуваних циљева земље.

У најокрутнијем нападу, десет наоружаних нападача продрло је у главни штаб војске, у граду Руалпинда, а резултат двадесетдвочасовне борбе су двадесет и три мртва, што је пакистанску војску оставило завезаних руку. Интересантно је да су терористи носили војничке униформе.

Убрзо затим догодила су се два одвојена напада на полицију у Пешевару и Лахору, а када је почела офанзива, наоружани нападач пуцао је са мотоцикла у покрету на генерала армије.

Било је јасно да су атентатори унапред знали трасу кретања генерала, што повезује читаву заверу са безбедносним службама.

Читаве две деценије Пакистан је био нуклеарна сила и поседовао је осамдесет до стотину нуклеарних глава које су биле размештене широм земље.

Успех последњих напада поставио је очигледно питање: "Да ли је нуклеарни арсенал на сигурном?".

Државна секретарка Хилари Клинтон, дан након напада у Руалпинди рекла је да Сједињене Државе "имају поверења у пакистанске власти и војну контролу над нуклеарним оружијем".

Две недеље касније уследили су нови терористички напади, што је заплашило америчку секретарку, али је она приликом посете Исламабаду још једном поновила да "терористи неће преузети контролу над земљом".

Речи прве даме америчке администрације звучале су охрабрујуће. Неколико бивших, али и актуелних државних функционера Обамине администрације потврдили су да Пакистан може да одржи пуну контролу над нуклеарним арсеналом.

Међутим, разлог за велику забринутост је могућа побуна екстремиста унутар пакистанске војске. Страхује се да би побуњеници могли да преузму контролу над нуклеарним арсеналом.

Амерички председник Барак Обама, упитан је на конференцији за новинаре 29. априла да ли би могао да увери амерички народ да ће нуклеарни арсенал Пакистана остати далеко од очију и руку терориста.
 
Обамин одговор остаје прилично нејасан. Сједињене Америчке Државе "озбиљно су забринуте" због крхкости цивилне власти председника Асиф Али Зардара, поручио је Обама и додао да "највећа претња по Пакистан долази изнутра". 

"Имамо огроман национално-безбедносни интерес да будемо сигурни да је Пакистан стабилан и да не неће ускоро постати нуклеарно наоружана милитантна држава". Обама је рекао да "препознаје опасности ако би нуклеарно оружје допало у руке екстремиста".

Новинар америчке мреже Ен-Би-Си који је поставио претходно питање председнику Обами, такође је питао да ли ће војска, уколико би било неопходно, преместити нуклеарно наоружање на сигурније место. Председник Обама није дозволио новинару да доврши питање, само је рекао, да неће да говори хипотетички и додао да жели да верује у то да ће оружје остати "подаље од екстремиста".

Обама није говорио о детаљима, али поједини бивши и садашњи функционери у Вашингтону и Исламабаду тврде да Администрација "веома пажљиво преговара" и да има висок степен разумевања за пакистанску војску.

То потврђује и став да би у случају кризе специјалне америчке јединице пружиле подршку пакистанској војсци за заштиту арсенала.

Истовремено, војним властима обећана је позамашна сума новца, али и тренинг обука за војнике што је одобровољило шефа пакистанске армије генерала Асхфал Парвез Каyани.

Амерички Конгрес је у јуну одобрио додатних 400 милиона долара за фонд Пакистана против побуне, који би пружио непосредну помоћ војсци за опрему, обуку и обнову војних објеката.

Одређени степен тајности Администрације је неопходан зато што постоје све веће антипатије према Америци у Пакустану, али не треба заборавити ни историју неповерења две државе.

Многи Пакистанци верују да је крајњи циљ Сједињених Америчких Држава да уништи нуклеарни арсенал, а не да га сачува, како се то транспарентно представља у јавности.

Арсенал понос милиона Пакистанаца

Симор М. Херш додаје да је нуклеарни арсенал нешто на шта се милиони Пакистанаца поносе, а нуклеарно оружје виде као симбол нације, али и као главно оружије у случају напада од стране Индије.

Неопходно је напоменути да је Индија први нуклерани тест извела 1974. године, а Пакистан готово 25 година касније.

Високи пакистански званичник, који има блиске везе са Зардарием, бурно је реаговао у једном интервјуу када је предмет разговора био амерички захтев за додатним информацијама о нуклеарном арсеналу.

Након напада 11. септембра постојала су неслагања између Бушове администрације и председника Первеза Мушарафа око тога шта Пакистан има, а шта не, тврди неименовани званичник.

"Данас Сједињене Државе желе свакодневну контролу нуклеарног арсенала. Али зашто бисмо ми баш вама то омогућили? Чак и да се догоди војни пуч, нико се не би одрекао контроле нуклеарног оружја. Никада!", поручио је пакистански званичник. 

Индија vs. Пакистан 

"Зашто нисте забринути због индијског ниуклеарног наоружања", запитао је неименовани пакистански високи званичник. Због тога што је Индија ваш пријатељ и због тога што политике две земље годинама конвергирају", сматра пакистански званичник.

"Између вас (Сједињених Америчких Држава) и Индије, ви ћете изабрати да се окомите на нас у сваком погледу. Истина је да је нуклеарно наоружање мањи проблем за Обамину администрацју него проналажење стратегије за Авганистан".

Консултације о нуклеарној безбедности између Вашингтона и Исламабада интензивиране су након што је председник Обама у марту објавио Аф-Пак политику, којом је позвао пакистанску војску да предузме агресивније мере против талибана у енклавама унутар пакистанске територије.

Речено ми је да су споразуми о нуклеарној сарадњи резултат веома блиске између адмирала Мајкла Мулена и његовог пакистанског колеге генерала Каyани, иако је у све то била укључена и ЦИА, као и Одељења одбрану, државу и енергетику.

(Међутим, сва три одељења одбила су да коментаришу чланак Симора М. Херша, а национални савет за безбедност и ЦИА негирали су да постоје било какви споразуми).