У интервјуу датом специјализованом веб-сајту за вести из света филма Дедлајн, Квентин Тарантино направио је занимљив лапсус.

Наиме, описујући све ризике које носи одлука да за главне улоге у филму Било једном у Холивуду узме Леонарда Дикаприја и Бреда Пита, две највеће и најтраженије холивудске звезде, рекао је: "Био бих идиот да сам улоге писао искључиво за њих двојицу, јер нисам знао да ли ћу моћи да их добијем. Бред је могао да оде на девет месеци да снима филм у Југославији, а ја не бих могао толико да чекам."

Да ли је Тарантино толико расејан да не зна за распад Југославије? Тешко. Ако је средином деведесетих одмах после њега југословенски филм Подземље освојио Златну палму у Кану, могао је стећи одређену навику да овако назива наше крајеве. Па ипак, рекао бих да се ради о нечему другом.

Југославија је држава која постоји у епохи филма Било једном у Холивуду. И то не само да постоји, већ је неизоставни део живота јунака о којима говори Тарантинов нови филм.

У истом интервјуу, кад му траже да наведе који су глумци послужили као инспирација за главног јунака – апокрифног Б-глумца Рика Далтона, Тарантино каже: "Та епоха ми је занимљива и та дилема и цела идеја да тај тип мужевног главног глумца који је провео каријеру зачешљавајући своју фризуру џепним чешљићем, одједном замењују чупави андрогини типови. Одједном, мој јунак и Тај Хардин и Џорџ Махарис више нису актуелне мушке звезде."

Већ је поменути Тај Хардин протагониста крајње необичног партизанског филма са снажним упливом естетике шпагети-вестерна Реквијем, у режији Часлава Дамјановића и продукцији Косово филма.

Дамјановић је касније емигрирао у Америку, и упркос томе што је у Југославији снимио два филма о НОБ-у, постао је симпатизер четничког покрета и писац ког занима та тема.

У извесном смислу као да нам Тарантино сугерише и да је Рик Далтон посетио Југославију кроз кратак инсерт који је тешко идентификовати на биоскопском екрану, али јако подсећа на филм Партизани Столета Јанковића, у коме је главну улогу играо некадашњи штићеник Џона Форда, а тада већ глумац на ничијој земљи између биоскопа и телевизије Род Тејлор. У тренутку када крене тај клип, зачује се и тема из тог филма накратко.

Не би требало да нас чуди овај детаљ. Тарантино се зближио са Тејлором на снимању Проклетника, где је овај играо Винстона Черчила.

И ако је збиља и Тејлор послужио као инспирација Тарантину, онда је Југославија у свему потенцијално одиграла још већу улогу. Наиме, окосница филма Било једном у Холивуду јесте пријатељство између глумца Рика Далтона и његовог дублера Клифа Бута, који успут има улогу возача, батлера, телохранитеља и изнад свега најбољег пријатеља.

Тејлор је имао таквог нераздвојног пријатеља и изгубио га је баш на снимању филма Партизани, у саобраћајној несрећи на Тари.

Друга веза са Југославијом јесте ратни филм који је Рик Далтон снимио и чији плакат подсећа на Тајну инвазију Роџера Кормана.

Тај филм сниман је у Дубровнику и важи за претечу Олдричевог класика Дванаест жигосаних, а говори о групи осуђених америчких војника које шаљу у овај град да ослободе заробљеног италијанског генерала ког су Немци заточили због симпатија према савезницима.

Ово је био један од последњих филмова које је Корман снимио у сарадњи са холивудским студијима, пре него што ће се окренути искључиво властитој продукцији и пре свега као продуцент изменити изглед америчког филма уводећи генерације младих талентованих редитеља. 

Филмска прича Тајне инвазијe писана је амбијентално, са идејом да се филм мора збивати у Дубровнику. Југословенска влада пружила је велику помоћ овом пројекту укључујући ресурсе ЈНА те снимање замало да се не деси после земљотреса у Скопљу око ког су снаге морале бити ангажоване и преусмерене.

Наша кинематографија се позабавила овим периодом и Југославијом као уточиштем за холивудске отпаднике у играном филму Доктор Реј и ђаволи Динка Туцаковића.

Исту тему, Туцаковић је са Дејаном Косановићем обрадио и у документарној књизи Странци у рају.

Југославија тог времена јесте била место на ком су многе личности које инспиришу Тарантина повремено радиле. Зато ми се чини да онај лапсус у изјави није случајан.

Он је одјек времена, и покушај да аутор убаци читаоца у атмосферу свог остварења, ако не и подсетник да је своју прву значајну улогу Бред Пит снимио у СФРЈ код Божидара Николића у филму Тамна страна сунца.