(Игор Мандић преминуо је у Загребу 13. марта 2022. Овај интервју емитован је у новембру 2018.) 

Сваки долазак Игора Мандића у Београд сам по себи је догађај – од оног првог послератног 1996. када је завредео насловну НИН-а под насловом "Хрват у Београду", до овог, за сада последњег, када је промовисао књигу "Предсмртни дневник". Тридесет четврти објављен Мандићев наслов повод је за разговор о писању, читању, смрти (и другим демонима).

Најпознатији ненаграђивани писац, како Игор Мандић сам себе описује, написао је још једну "последњу" књигу, већ четврту коју тако назива. После "Себи под кожу", уследили су "У задњи час" и "Оклоп од папира", низ такозваних интелектуалних аутобиографија. У "Предсмртном дневнику", ироничан као и обично, Мандић се шали са смрћу и карикира статистику која мери дужину људског живота.

"Кад ја кажем да ћу умријети у прописаном року, а ништа ми није, да куцнем у дрво, онда је то аутоиронија, кад хоћу да будем уредан грађанин, ја бих на тај начин да уђем у врло осјетљиве табу теме старости, умирања, смрти, самоубојства... свега што ме се особно тиче, све је то аутоиронија. Тако је било док сам писао ову књигу, нисам био у просјеку кад умиру бијели мушкарци", објашњава Игор Мандић своје живљење дуже од уобичајеног рока.

"А кад сам писао књигу, Завод за статистику је објавио да је просјек побољшан за четири године и сада је за мушкарце 77 година. Значи опет сам фулао, опет сам промашио."

Можда Вас статистика прати, можда Вам се прилагођава?

Можда, можда. Тако сам ја као онај глумац који путује свијетом и објављује сопствену смрт. Та аутоиронија и та смијешна страна смрти ми помажу да се носим с тим проблемом.

Ви пишете о нечему што је табу, људи просто о томе не говоре. Примећујете ли да се плаше смрти?

Да! Сви се плаше. Сви! Јер то је слабо разјашњена физиолошка чињеница. Све се претвара у глиб. Питају се људи гдје су моје амбиције, живот, љубав, секс... Нигдје, драги мој!

Царства пропадају just like that! Опростите, омакло ми се... иначе не волим те изразе као cool и слично. Али најсјајнији људи крепавају и ми ту судбину дијелимо са великима. Сенека је тако живио са помишљу на смрт, а она га је ухватила док је садио купус. Сретна смрт.

Ја то себи прижељкујем: сретну смрт, неки масивни срчани удар, не мождани. Свједоци смо тих полууспјешних удара који те претворе у биљку, то смрт није довршила посао, направила нешто аљкаво... а ја хоћу нешто велико, ја бих волио да се смрт око мене потруди.

Кад смо код смрти, Миљенко Јерговић има реченицу: "Кад једном умре Игор Мандић, биће касно." Он подсећа да сте, "не једном, псовком избачени из хрватске књижевности". Мислите ли да Вас не цене довољно у Хрватској?

Нећу сад махат репом, али то страшно цијеним што је рекао. Ја имам бољи одјек својих књига овдје него у Загребу, јер нико није пророк у домовини. Можда је Миљенко и на то мислио, али видим да је дубоко проучио моју књигу.

Ви већ годинама пишете нешто што би се могло назвати интелектуалном аутобиографијом. Је ли то потреба да се заокружи један живот, да се преиспитате, сводите ли рачуне?

Радим оно што ми преостало. Нико више не тражи моје интелектуалне услуге, па сам продао свој живот.

Ја кад сам написао "Себи под кожу", повукао сам талас аутобиографских књига, послије су сви почели. То јесте један вид умишљености, а ја сам користио и слике из властитог живота, завршава се и самоубојством наше кћери, па је и то можда привукло ширу пажњу.

Али јесте се тада покренуо талас аутобиографија. Многи су почели писати.

Имате ли утисак да се данас више пише него што се чита, како влада опште мишљење?

То је јесте истина!

Зашто је тако? Примера ради, Ви се сећате, били сте у НИН-овом жирију, у СФРЈ је било тек четрдесетак романа годишње, а сада само у Србији у овим границама има готово две стотине годишње. Је ли то знак одсуства јасних критеријума, опадања вредности или можда знак неке демократичности?

Демократичност нема, да простите, никакве везе с тим!

Ја се сам са собом борим, јер сви ми који смо годинама радили око достојанства писане ријечи хтјели смо да што више људи пише. А сада смо сви љубоморни, кажемо како "сви пишу, а људи треба и да читају". А шта да читају? Па оно што ја пишем!

Видите, ослободила се имагинација, људи се не стиде своје писмености. То је као кад се појавила прва камера – сви су бјежали, а данас свако прави своју сопствену јавност. Е тако је и данас са овима што пишу.

А ја захтијевам да писац мора бити условљен радним стажом у нижим ступњевима писања, а не као код нас у Хрватској, а тако је и у Србији, одмах се појави и написао је велики роман – а које је то име – никад чуо!

Кад кажем да некад није било тако, ја нећу рећи да жалим за старим временима. Али јесте. Више се пише него што се чита. То је тако.