Пет сати вожње до ваздуха са дедовине

У пријави је Александар написао: "То је мало и живописно место са прелепом природом, али са све мање људи који ту живе и овим темпом се бојим да за двадесетак година ту неће никог бити".

Комшије у касним осамдесетим дочекују овог момка како би са неким прозборили. Природа је све јача и све више буја. Ово је један од лепших делова Балкана, али умире.

Ово би била једна обична пријава да Александар не живи и ради у Новом Саду и да не путује по 5 сати како би само обишао дедовину и уверио се да је са кућом све како треба. Ово место у брдима је магнетички привлачило од детињства овог момка. Када би кретао на море као мали молио је родитеље да прво сврате у Бабине. Све је говорило да је он тај који неће дозовлити да се огњиште угаси. Његов покојни деда је градио куће од камена у овом крају и највећи грех би био да дом једног градитеља остане пуст, како каже. Александар је дар наследио од деде и постао архитекта који ради за јаку страну компанију. Пријавио се да пошаље поруку да се не оставља дедовина, а новац му није мотив, јер је већ уложио много више него што серијал Моја дедовина доноси домаћинима (око 3 хиљаде евра по епизоди).

Обезбедио је мобу и испомоћ пријатеља, кумова, рођака из Новог Сада, Ариља и околине Пријепоља. На имању је чекао расклопљен шатор за весеља који је наговестио да ће се у Бабинама на крају емисије догодити весеље за 100 гостију. Изгледа да је ово за нашег Александра један од најважнијих догађаја у животу.