Војислав Карановић је рођен 1. јануара 1961. године у Суботици. Дипломирао је југословенске и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Живи у Београду.

Пише поезију, есеје и радио-драме. Ради као уредник у Радио-телевизији Србије (РТС). Реализовао је велики број телевизијских и радијских емисија које се тичу културе и књижевности. На Радио Београду тренутно је аутор и водитељ емисије Моја књига, у којој гости представљају своје омиљене књиге.

Објавио је књиге песама: „Тастатура" (1986), „Записник са буђења" (1989), „Жива решетка" (1991), „Стрми призори" (1994), „Син земље" (2000), „Светлост у налету" (2003), „Дах ствари" (изабране песме, 2005), „Наше небо" (2007), „Унутрашњи човек" (2011), „Поезија настаје: изабране песме/ Poetry originating: selected poems: bilingual edition" (2014), „Избрисани трагови" (2017), „Загрљај у коме нема никога" (изабране песме, 2020), као и књигу есеја „Ослобађање анђела" (2013).

Поједине песме преведене су му на стране језике. Песме су му заступљене у више домаћих и страних антологија.

За своју поезију добио је награде: „Бранко Ћопић", „Бранко Миљковић", „Меша Селимовић", „Владислав Петковић Дис", „Ђура Јакшић", „Васко Попа", „Златни сунцокрет", Змајеву награду, „Десанка Максимовић", међународну награду „Тудор Аргези", „Печат вароши сремскокарловачке" и „Ленкин прстен".