Читај ми!

Адам Пуслојић (1943 - 2022)

У знак сећања на Адама Пуслојића, који нас је напустио последњег дана године за нама, емутујемо стихове у интерпретацији аутора

Адам Пуслојић (1943, Кобишницa код Неготина - 2022, Београд) дебитовао је поезијом (1964) у београдским „Видицима" и у зајечарском „Развитку", а исте године објављује и прве преводе са румунског језика.
Прву збирку песама Постоји земља објављује 1967, за којом су уследиле збирке: Падам ка небу (1970), Идем смрти на подшишавање (1972), Негледуш (1973), Религија пса (1974), Бекство у дактилографски вез (1977), Песме (1977), Прелом (1979), Дародавац (1980), Окована уста (1982), Капија на истоку (1987), Крвоток (1987), Оноземља (1988), Aндемонијум (1989), Песме из сенке (1992), Сариндар (1997), Очевидац (1998), Зидање источног плача (1998), Распелник (2002), Нови господар ваздуха (2003), Песме из Херисауа (2003), Књига Адамова (2004), Негледуш (2007), Боравак и стид (2007) и Окајнице (2007).
На румунском језику је објавио шест збирки песама, a oбјавио је и око 70 књига превода са румунског и руског. У Националном музеју румунске књижевности 2021. му је додељена награда „Михај Еминеску" за поезију и превод.
Пуслојић је крајем 1970-их година био један од зачетника песничког покрета „Клокотризам" што је анаграм за: „кловнови који трају јер је беда вечна", плус, иронично, додатак „изам".
Био је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевних преводилаца Србије, као и Српског ПЕН центра, као и почасни члан Академије Румуније.
Добитник је бројних књижевних и преводилачких награда и признања, у Србији, Румунији, Италији, Немачкој и Македонији, а његове су песме у преводу објављене у многим земљама.
Уредник емисије: Вељко Жујовић

број коментара 0 Пошаљи коментар