Брамсова друга симфонија

Брамсове прве две симфоније су у истом односу једна према другој као и Бетовенове V и VI. У оба случаја драматска тензија у композицијама у це-молу захтева разрешење и више нежности у наредним остварењима. Тај захтев резултира безбрижном пасторалном игром у дурском тоналитету која смењује трагичне симфоније. Брамс је ипак за своје друго остварење тог жанра рекао да поседује и извесну дозу меланхолије.

У сваком случају, лето 1877. композитор је провео на језеру у Аустрији и као северњаку, веома му је пријала лепота природе коју је сматрао љупком и вредном дивљења. Управо га је тај амбијент инспирисао да компонује своју другу симфонију, оп. 73, у Де-дуру, коју ће завршити већ до краја године, сетимо се колико му је времена било потребно за I симфонију. Постоји и тај духовити парадокс - I симфонија је настала после дугих година борбе аутора са самим собом, а друга током летњег распуста.