Zoran Đinđić: Istorija, kriza nauka i ’svet života’ u filozofiji kasnog Huserla (4/7)

Razmatrajući najvažnije teme Huserlove filozofije, Zoran Đinđić zapaža poteškoće u usopstavljanju kontinuiteta između njegovih ranih i kasnijih stavova. Iako su nauke bile i ostale osnovna preokupacija Huserlovih izlaganja, polazni problem više nije nedostatak utemeljenja naučnog znanja i nužnost radiklane refleksije uslova saznanja, nego ono šta je „nauka uopšte ljudskoj egzistenciji značila i šta može da joj znači". Dakle, pitanje o uzrocima „zakazivanja" novovekovnih nauka koje su, uprkos „silovitom razvoju", zapale u krizu nova je Huserlova tema. Odgovarajući na ovo pitanje, Huserl insistira na tome da kriza nauka ne znači „nelegitimnost njihovih metodskih učinaka", već se tiče njihove uloge u evropskoj kulturi, to jest njihovog „značaja za život"; nauke su zapale u krizu time što su izgubile značaj za život i što je poremećen njihov odnos sa vlastitim kulturno-istorijskim pretpostavkama. Naučnost svih nauka mora se podvrgnuti ozbiljnoj kritici koja ne sme dopustiti da bude zavedena neospornim naučnim uspesima i efikasnošću. „Šta može nauka da kaže o umnosti i neumnosti, šta o nama ljudima kao subjektima ove slobode?" - to je pitanje na osnovu kojeg Huserl procenjuje savremeno stanje nauka, i u čijem odgovoru se opravdava radikalna teza o krizi nauka.

Po Đinđićevim rečima, najveću poteškoću za razumevanje kontinuiteta Huserlove filozofije predstavlja preobražaj „sveta života", koji Huserl 1920-ih godina definiše kao neistorijski i pred-pojmovni svet opažaja, u „svet života" kao istorijski svet... Naravno, bilo je potrebno značajno preoblikovanje transcendentalnog polazišta da bi „svet opažaja" postao istorijski svet svakodnevnog iskustva, međutim, ako uvažimo to da između transcendentalnog polazišta i praktičkih pretenzija fenomenologije (grupisanih oko pojma samoodgovornosti) od početka postoji napetost, onda motiv za preoblikovanje bar delimično leži u samoj Huserlovoj intenciji novog radikalnog utemeljenja filozofije. „Samoodgovornost", kao pretpostavku i praktički najznačajniji rezultat fenomenološke transcendentalne refleksije, Huserl razvija na tri nivoa, čije jedinstvo obezbeđuje teza o fundamentalnom konstitutivnom karakteru subjektivnosti. Na egzistencijalnom nivou, odgovornost ima oblik filozofskog polaganja računa samom sebi o radikalnosti vlastitog filozofiranja; na institucionalnom nivou, radi se o odgovornosti filozofa kao „funkcionera duha" za sudbinu nauke i, kao treće, odgovornosti za sudbinu „duhovnog lika Evrope", koja je, prema Huserlu, neraskidivo povezana sa sudbinom nauke.

Čitao je Aleksandar Božović.
Urednici ciklusa Tanja Mijović i Predrag Šarčević.