Monografija o muzici i životu Zorana Hristića

Zoran Hristić (1938‒2019) bio je pravi predstavnik duha i odlika beogradske umetničke sredine. Uvek je tragao - i u umetnosti i u životu. Njegov opus se kreće od oštre avangarde do smirene postmoderne, a njegov život od burnih reagovanja na razne društvene mene do mirne oaze koju je poslednjih godina ostvario sa svojom životnom saputnicom Gordanom Lazarević, piše između ostalog muzikolog Snežana Nikolajević, autorka monografije „Mozaik sećanja: Zoran Hristić", koju je objavilo Izdavaštvo RTS-a, a čija je promocija zakazana za četvrtak, 10. marta, u 19 časova, u Legatu Josip Slavenski u Beogradu. U razgovoru o monografiji učestvuju Svetislav Božić, kompozitor i akademik, dr Silvana Grujić, muzikolog, Dragan Inđić, odgovorni urednik Izdavaštva RTS, a moderator je Mirjana Lazarević. Klavirske kompozicije Zorana Hristića izvode Vesna Kršić i Snežana Nikolajević.

- Ne bih mogla reći da je to prava monografija, sa svim atributima naučne metodologije. To je, čini mi se, ono što bi i sam Hristić voleo da bude ‒ tekst koliko o muzici toliko i o životu. Budući da je Zoran imao veliki broj prijatelja u raznim domenima, najmanje među kompozitorima, obratila sam se onima koji su bili blisko vezani za njegov opus ‒ Jovanu Kolundžiji i Ljubiši Jovanoviću (umetnicima za koje je Hristić rado i često komponovao), Vesni Kršić, kćerki profesorke Jele Kršić, u čijoj je klasi Zoran proveo celu nižu i srednju muzičku školu (pa je ona, na neki posredan način, bila svedok njegovog školovanja), Gordani Lazarević (njegovoj životnoj saputnici), Zoranu Jerkoviću, Slobodanu Markoviću, Bori Dugiću, Slavku Pervanu, Mariji Ćirić, Draganu Vukiću (bliskim i dugogodišnjim saradnicima). Dakle, ova knjiga je zbir pogleda Hristićevih prijatelja i saradnika „prerađen" kroz moje lično sećanje na njega kao ličnost i viđenje njegovog opusa. Trudila sam se da kroz taj mozaik pružim čitaocima sliku jedne zanimljive stvaralačke ličnosti - objašnjava Snežana Nikolajević.

Zoran Hristić se radovao životu i voleo ljude, a baš onako kako je sa lakoćom stvarao tako se čita i ova knjiga posvećena njemu.
- Bogatstvo Hristićevog opusa je fascinantno, kako u pogledu žanrova tako i u raznolikosti i prožimanju stilova. Sve se to ogleda pre svega u muzici za klavir, kojom je počeo svoje prve kompozitorske korake i koju je negovao kroz ceo stvaralački period. Najviše pažnje poklanjao je velikim instrumentalnim, vokalno-instrumentalnim i scenskim delima, koja su lako komunicirala sa širokim auditorijumom. A to je dovelo do saradnje sa mnogim rediteljima na pozorišnom i filmskom planu i do prijateljstva sa nizom slikara, pesnika, glumaca, vrhunskih sportista, intelektualaca raznih profila - ističe Snežana Nikolajević.

Zoran Hristić je rado pisao po porudžbini, šaljivo je tvrdio da nju ne voli samo onaj ko je ni ne dobija. Sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka povodom obeležavanja godišnjica u našoj istoriji, komponovao je obimna dela kao što su: „Moratorijum" (1971), „Rodoslov" (1972), „Opomena" (1974), „Vatre jula" (1975), „Svijetu na vidiku" (1976), „Mira reči" (1977), „U ime istine" (1978), „Pesme o slobodi" (1980), „Jugoslavika" (1984), za otvaranje Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu. Bile su to obimne partiture za soliste, ansamble, baletske igrače na stihove Dragomira Brajkovića, Đorđa Radišića i Branka Miljkovića, a na njegovu poeziju je komponovao i „Korak", koreotorijum za pet vokalnih solista, dečji hor, dva mešovita hora, simfonijski orkestar, narodne i elektronske instrumente, 18 solista baleta i folklorni ansambl. Bila je to porudžbina Uneska, premijerno izvedena 1980. sa 350 izođača na sceni, a igrale su primabalerine Lidija Pilipenko i Duška Sifnios, dok je koreografiju potpisao slavni Milorad Mišković. Devedesete u Hristićevom stvaralaštvu okrenute su pravoslavlju. Tada nastaju dela „Sila krsta", porudžbina SPC povodom osam vekova manastira Hilandar, potom „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj", na stihove Ljubomira Simovića, „Poslanica", dela „Antikoncert" i „Zaveštanje".

Prvi balet „Kameleon" komponovao je za TV 1972, a „Darinkin dar" 1974. za scenu, koreograf je bila Vera Kostić, a primabalerina Lidija Pilipenko je ostvarila svoju životnu ulogu u ovom delu. Profesor Ben Arnold sa Kentaki univerziteta je u svojoj doktorskoj disertaciji uvrstio Hristićev balet u pet najzačajnijih antiratnih ostvarenja u 20. veku. Potom slede baleti „Narcis", „Adam i Eva", „Tašana", „Limeni doboš". Osvojio je značajna domaća i strana priznanja, napisao je brojna radiofonska dela, kao i stotinak namenjenih pozorištu (dve Sterijine nagrade), i muziku za više od 60 filma (dve Zlatne arene).
Navesti šta je sve Zoran Hristić komponovao nije lako, a on sam je priznavao da se četvrtine dela iz svog opusa gotovo i ne seća. Na nama potonjima ostaje zadatak da se nijedno od njih ne zaboravi, čemu će svakako doprineti i ova monografija.

Izvor: Politika, 09.03. 2022.
Autor: Biljana Lijeskić