Партизанов ритам и блуз

Ритам је брзина којом се креће лопта на фудбалском терену. Као такав, наравно, разликује се од темпа, који представља брзину којом се мења посед током утакмице (што га, дакле, често чини последицом ритма).

Најбоље екипе на свету, оне које то желе да буду или оне које просто желе да играју организован фудбал, имају јасну намеру да контролишу ритам. Некада успете више, некада мање, апсолутно никада није лако, али то је увек и неизоставно циљ.

Нажалост, Партизан у мечу са молдавским тимом у томе није успео. Резултат је слаба партија. Резултат је и крај европске сезоне за црно-беле.

Вреди истаћи да је ово проблем који није нов за Партизан, да постоји већ неко време и да постоји за време тренеровања неколицине стручњака. Никоме се одређено не може приписати - нити би то било претерано корисно. Практично је ендемски у Хумској, у већој или мањој мери. Али као такав је и озбиљнији...

Како год, против Шерифа толико је било важно да ово функционише. Партизан није смео да буде бржи него што је било потребно или, пак, у другим ситуацијама, спорији него што би требало.

Сукцесивне транзиције (они периоди утакмице када се тимови практично смењују у јуришању на гол противника који није наместио одбрану) се смирују спуштањем ритма, континуираним нападом који, не само да дозвољава играчима да се умире и ”надишу”, већ и даје прилику екипи да организује структуру која ће јој помоћи када наредни пут изгуби лопту.

Партизан је два гола примио након што је изгубио лопту, јурећи када није било време за тако нешто, потпуно неспреман да реагује када лопту изгуби. 

Наравно, било је квалитетних ствари у игри Партизана, ретко када их нема... Београдски тим је играо у стандардном 1-4-2-3-1 систему, бранећи се у средњој зони и покушавајући да брзим нападом угрози гол противника. Молдавски тим игра са доста високо постављеним бековима у другој фази поседа и, по губитку лопте, иницијалне дефанзивне позиције Партизанових бочних нападача дају им савршену путању у офанзивној транзицији.

Шериф даје одређени простор ривалу и Партизан је то сјајно користио. Тако је створио све прилике, тако је постигао гол.

Али проблем са толиким ослањањем на транзицију у офанзивном смислу јесте тај што сте рањивији у дефанзивној транзицији, онда када противник ”откине лопту”. То су они моменти када би сви на стадиону, нико више од играча, жарко желели да се све умири. Али тада је прекасно - тада о томе одлучује противник.

Ритам, наравно, мора да се креће у оба смера. Постоје јасно дефинисани и означени моменти када се он диже, када екипе, у фази припреме завршнице, створе услове да потпуно угрозе гол противника. Али све то мора да се припреми и да се - опет та реч, не можемо да побегнемо од ње, мора да је јако важна - организује. Да, мора да се организује...

Пораз Партизана у нокаут фази европског такмичења не би смео да буде неуспех јер је успех већ постигнут играњем те нокаут фазе. Црно-бели су имали успешну европску сезону, недвосмислено.

Али проблемом би ипак могло да се сматра то што фудбал у Србији, који оличавају они његови највећи представници (знате који су то), у којима увек играју веома квалитетни и талентовани фудбалери, константно иде мимо оног правца у којем се креће модерни фудбал.

Само што, у овом случају, погрешан правац кретања аутоматски повлачи, између осталог, и погрешну брзину кретања...