Ђорђе Дунђерски - први српски тенисер на ОИ, потомак богаташа, преминуо у беди

Ђорђе Дунђерски је био југословенски тенисер, чије порекло води од познате породице индустријалаца, велепоседника и добротвора. Рођен је 1902. године у Србобрану од оца Јакше и мајке Вере.

Гимназију је похађао у Сегедину. Да би избегли сукобе у Првом светском рату, породица Дунђерски се одселила у Женеву, где је Ђорђе матурирао 1922. године. У Швајцарској је почео да игра тенис, а први успех је забележио поставши првак средњих школа. Након рата, породица се вратила у Нови Сад, након чега је Ђорђе уписао студије права на Универзитету у Загребу. Међутим, после другог семестра Дунђерски је напустио факултет како би се посветио тениској каријери.

Његов највећи успех у каријери је победа на Међународном туниру у Женеви 1924. године, а титулу је држао све до 1927. године. У току тог периода је наступао за тим Швајцарске, мада је повремено наступао за ХАШК (Хрватски академски спортски клуб). У тиму Југославије, учествовао је на Олимпијским играма у Паризу 1924. године, где је изгубио у првом мечу против Џона Гилберта. У дублу, Иван Балаж и он су се пласирали у друго коло, међутим изгубили су меч против Француске. Учествовао је и у првом наступу Југославије на Дејвис купу 1927. године, када је играо у дублу са Иваном Балажом против Индије.

Након повлачења из тениса, Дунђерски је постао инструктор тениса у Женеви и био је спаринг партнер многим познатим дипломатама, укључујући Артура Балфура. У Нови Сад се вратио 1939. године, али никада није могао да уђе у елитно друштво јер је важио за странца, иако је од оца наследио велико имање и тиме имао статус земљопоседника. После Другог светског рата СР Југославија му је одузела сву имовину у Србобрану. Није могао нигде да се запосли јер није радио ништа осим што је играо тенис.

Дозвољен му је само повремени приступ тениским клубовима у замену за помоћ Тениском савезу када је било неопходно његово умеће у коресподенцији са странцима. Док држава није одузела имовину издржавао се продајом делова имања. Дозвољено му је да задржи два стана и у њима је живео док их није продао, након чега је постао бескућник. Селио се из града у град, налазћци уточиште у домовима старих пријатеља. На крају му је истекло социјално осигурање и умро је у старачком дому у Футогу 1983. године.