Uz odlučene titule, na redu su rekordi

Nekoliko puta ove godine sam pisao o tome koliko je neverovatna ovosezonska dominacija Red Bula. Kada jedna ekipa (Ferari) na 19 trka ima 12 prvih startnih pozicija, a vozač druge ekipe (Verstapen) u istom periodu dođe do 13 pobeda jasno je da ono što sada gledamo ne može da se poredi sa sezonama kada su padali rekordi.

A opet, Maks Versapen ima još tri šanse da zabeleži 14. pobedu u sezoni, čime bi pretekao aktuelne rekordere, Šumija iz 2004. i Seba iz 2013. koji su godinu završili sa po 13. Ko god se seća tih sezona zna da su Ferari pre 18 i Red Bul pre 9 godina bili apsolutno neprikosnoveni, na način na koji to ovogodišnji šampionski automobil, RB18, jednostavno nije.

Što onda automatski vodi do drugog zaključka, a to je da je Maksova ovogodišnja dominacija plod pre svega neverovatne vožnje još uvek mladog Holanđanina, fantastično utegnute ekipe koju vodi Kristijan Horner, a ne toliko dominantnog automobila koji potpisuje Ejdrijen Njuji.

To me najpre podseća na sličan obrazac koji smo gledali pre skoro trideset godina, kada je još jedan drugi neizmerno talentovan momak do prve titule (1994. godine, znate na koga mislim) došao, pa recimo na kontroverzan način, samo da bi godinu dana kasnije, uz pomoć i samopouzdanja koje titula svetskog šampiona nosi, potpuno pomeo konkurenciju na putu do druge titule. Čak i oni koji i dalje nose gorčinu zbog tragično loših odluka koje je Majkl Masi doneo pre skoro godinu dana na Jas Marini, bi morali da zagrabe duboko u kofer svojih frustracija pre nego što bi uspeli da proizvedu makar granično razuman argument kojim bi pokušali da ospore Verstapenovo šampionsko izdanje u 2022. godini.

I baš kao što je posle druge uzastopne titule Šumi postao dominantan vozač svoje generacije, nezavisno od kvaliteta automobila koje je do (prvog) kraja karijere vozio, druga titula će Verstapenu dodati još samopouzdanja, što će uz nezajažljivu glad za pobedama i talenat bez presedana, Holanđanina usmeriti u pravcu Panteona Formule 1, gde nesporno i pripada. Gde će se zaustaviti niska njegovih pobeda i titula u ovom momentu je nezahvalno prognozirati ali čak i kada ništa više do kraja karijere ne bi uradio, Verstapen bi bio upamćen kao jedan od velikana Formule 1.

I kad smo kod pamćenja, ako vam je stalo do Formule 1, za koga god da navijate, na preostale tri trke ove godine morate navijati za bar jednu Maksovu pobedu. Retka je prilika prisustvovati istoriji i jednom će vam značiti da kažete da ste gledali tu sezonu kada je pao rekord po broju pobeda u jednoj godini.

Jedan drugi rekord se još uvek drži, iako je sva prilika da će do kraja godine ipak pasti. Luis Hamilton, sedmostruki šampion sveta, je u Formuli 1 debitovao 2007. godine i od tada pa sve do ove 2022. godine nije prošla sezona a da nije zabeležio makar jednu pobedu. Iz istih razloga iz kojih želim da Maks dođe do 14. pobede, iz sve snage ću navijati i da Luis u Meksiku, Brazilu ili Emiratima ipak stigne do prve pobede ove sezone i tako nastavi ovaj neverovatan niz koji će isto tako jednom pronaći svoje mesto u knjizi rekorda Formule 1.

Današnja trka u Meksiko sitiju - gde Luis kreće sa treće pozicije - je možda i najbolja šansa za Britanca jer staza na preko 2000 metara nadmorske visine može pomoći Mercedesu da prevaziđe najveći problem koji nesrećno nazvani W13 cele godine sputava da se ozbiljnije uhvati u koštac sa Red Bulom i Ferarijem. Aerodinamična neefikasnost, usled šasije koja kreira preveliki otpor, ne bi smela da bude toliki problem na stazi na kojoj zbog razređenog vazduha automobili sa krilima kakva nose u Monaku stvaraju prianjanje kao na Monci, gde su krila minimalna. Druga i treća pozicija na jučerašnjim kvalifikacijama su realan pokazatelj konkurentnosti automobila pa bi uz zavetrinu na najdužem pravcu do prve krivine u kalendaru, već u prvom krugu bar jedan od Mercedesa mogao do vođstva, a onda, što da ne, možda i do pobede.

Ni Ferari nije bez šansi, iako su u Meksiku prvi put ove godine ostali bez mesta među prvom trojicom na kvalifikacijama. Lekler i Sainc su se žalili na performanse motora ali u godini u kojoj je samo jedan podijum otišao vozaču izvan tri vodeća tima (Noris, treće mesto u Imoli), ni momak iz Monaka ni Španac neće morati baš previše da gledaju u retrovizore već mogu da se skoncentrišu na vozače ispred sebe.

Staza sa najtužnijim imenom na svetu je po mnogo čemu jedinstvena - već spomenuta nadmorska visina koja značajno opterećuje motor i kočnice, dugačak pravac sa brzinama koje dostižu 350 km/h, fudbalska atmosfera na tribinama i čudna statistika prema kojoj najbrži sa kvalifikacija nije stizao ni do postolja još od 2016. godine - pa je nezahvalno davati bilo kakve prognoze. Što je u stvari idealan scenario za trku koja ne može odlučiti šampiona, ali u kojoj su ulozi i dalje isuviše visoki da bi bila irelevantna.