Да знате колико је лудо, скренули бисте у Ковин да избегнете ковид

Епидемија коронавируса показала је да многи послови могу да се организују за рад од куће, па тако и наш посао онлајн новинара. Од почетка епидемије радим из своје собе у Ковину и могу рећи да на бољем месту нисам могла да будем током овог хаоса.

Мања гужва, људи дисциплиновани

И кад нема препоруке о социјалном дистанцирању, овде је човек дистанциран. Разлог је једноставан – нема гужве. Тако је и током епидемије. Нема сударања са људима, нема дугих редова, као што се види на фотографијама из Београда и других већих градова.

Тамо где редови постоје, то је највише четворо-петоро људи који носе маске и рукавице. Сви су стрпљиви, никуда не журе, ћаскају на прописаној дистанци, поштују туђе време али и људе који их услужују.

Увек имате на кога да се ослоните 

Овде људи увек брину једни за друге. Локални Црвени крст се брзо организовао око расподеле помоћи најугроженијима, а пољопривредници својим машинама готово свако вече дезинфикују улице иако је иза њих напоран дан на њиви.

Многи су израђивали маске код куће и делили их комшијама и родбини. Пензионери имају на кога да се ослоне јер им младе комшије доносе све што им треба. И продавци и купци се добро знају, па може да се купи "на рецку" без превелике бриге око дугова. 

Мање стреса 

Чим има мање гужве и више солидарности, мањи је и стрес који се проживљава због новонастале ситуације. Од кад сам дошла, имам осећај да се време успорило, да се све смирило и да лоше вести спорије путују. И иначе, кад год видим њиве које окружују мој град, широке улице, притисак ми се спушта и бришем већину измишљених и реалних проблема.

Такође, чињеница што сам близу (али са дистанцом) породице, улива ми сигурност и неку дозу безбрижности јер видим да су добро и увек имамо о чему да причамо, а да тема није корона.

Неупоредиво здравији живот

Нема много аутомобила нити индустрије. И у ретким шетњама или вожњи бициклом током епидемије, уживам у чистом ваздуху. Баш зато што је све близу, у аутомобил сам села само два пута за месец и по дана. То је раније било незамисливо.

Маске се овде никада раније нису носиле, до сада, јер ваздух није никада био загађен. И док пијаца није радила, свеже поврће смо могли да купујемо код комшије Мише који се бави повртарством.

Двориште - мој спа-центар

Већина мештана, као и моја породица, живи у кући са пространим двориштем, а мањи део њих је у становима. А у дворишту увек има шта да се ради – да се покоси трава, пресади цвеће, очисти тераса и безброј ћошкова и шупа које су дуго нетакнуте.

Кад досади дневна соба, одем на терасу, пијем кафу и читам, слушајући птичице или музику из комшијске куће. Нема оног осећаја живота као у кавезу који сам често имала док сам студирала у Београду и живела у стану.