Црвени „сузуки свифт" лагано је клизио ка руском оклопном транспортеру, на којем је незаинтересовано, догађаје који су се около одвијали, посматрао руски падобранац. Неколико пута је скренуо поглед ка аутомобилу који му је прилазио и тек када је возило дошло на десетак метара раздаљине, лактовима је, сасвим мало, померио митраљез у смеру црвеног аутомобила. Тек да путницима стави до знања с чим би могли да имају посла.

Неколико стотина метара од Руса, поред пута, у трави која им је досезала до колена, стајали су британски војници, који су не претерано ревносно контролисали људе намерне да крену пут приштинског аеродрома, на којем се већ извесно време вијорила руска застава.

Британци су у први ешалон послали чувене ратнике - Гурке, који су за појасом носили једнако славне ножеве „кукри" и хвалили се геслом: „Боље умрети, него бити кукавица." На другој страни били су руски падобранци, који су на Косово прешли из мисије Сфора у БиХ. Јединицу су чинили, махом, ветерани рата у Авганистану.

У самој Приштини, такође, било је прилично хаотично. Из тек запаљених кућа, овај пут српских, куљао је дим, док су са обода града одјекивали рафали паљбе из аутоматског наоружања. Иако је припадницима Ослободилачке војске Косова било забрањено да наоружани улазе у град, подујевски командант Рустем Мустафа „Реми" поставио је штаб у насељу Грмија.

Руски падобранци су дан раније, на брзину ознаке Сфора префарбали у Кфор и преко Србије ушли на Косово. Током њиховог пута заказиване су седнице влада на Западу, јер овакав потез очигледно нико није предвидео. У Приштини их је дочекала одушевљена маса Срба, а конвој је убрзо отишао пут аеродрома.

Недуго затим, норвешки и британски специјалци ушли су као претходница у Приштину. У том тренутку, улице града биле су, због свеопштег страха, потпуно пусте. Норвешки војници су први ступили у везу са Русима и о томе обавестили генерала Мајка Џексона, високог, сувоњавог и благо погрбљеног професионалног војника, који је после косовског искуства прекомандован на место команданта Оружаних снага Велике Британије.

Главнина британских снага рано изјутра ушла је у Качаник, а затим и у Приштину, где их је већ неколико сати чекала прослава Албанаца. Када су два британска џипа по снажном пљуску коначно стигла до Чаглавице, села на улазу у Приштину, Руси су већ увелико заузели положаје на аеродрому.

Пошто су се некако пробили кроз одушевљену масу Албанаца, Британци су кренули ка руским положајима. Стигли су до пута који из Косова Поља води ка аеродромској згради и ту стали. Неколико тешких тенкова „челенџер" распоређено је по околини, а дуж пута стајале су Гурке, а иза њих падобранци.

Руси су употребили оклопни транспортер као контролни пункт за улазак на аеродром, а слично су поступили и Британци, неколико стотина метара даље. Излокани асфалтни пут између њих суштински је представљао ничију земљу.

Одједном, са приштинског аеродрома зачула се снажна грмљавина и неколико тренутака касније, један за другим, са писте је полетело шест „мигова 21", који су одлетели пут централне Србије. Готово истовремено, Британци су у околину аеродрома послали још неколико тенкова и борбених возила, а изнад глава, сада већ ретких посматрача, све време патролирали су хеликоптери НАТО-а.

Полетању „мигова", како се касније испоставило, претходили су бурни сати у самом врху НАТО-а. Главнокомандујући снага НАТО-а у Европи, генерал Весли Кларк, позвао је генералног секретара Алијансе, Хавијера Солану, који му је рекао да је у току „преузимање команде", а Американац је предложио да британски и француски падобранци буду пребачени хеликоптерима на Слатину и на силу преузму контролу над аеродромом.

Генерал Џексон је, према каснијим сведочењима, у неколико наврата довео у питање Кларкова овлашћења да такву акцију нареди, а дипломате су страховале да би циљеви ове операције далеко превазишли оквире о којима су се, нимало лако, договориле чланице НАТО-а, па је постојала озбиљна опасност да неке земље једноставно одустану од учешћа у акцији. Први су то, наводно, запретили Французи, а британски падобранци су врело послеподне провели у хеликоптеру недалеко од Скопља, пре него што је команда у потпуности одустала од акције.

„Због тебе нећу почети трећи светски рат", реченица је коју је Џексон наводно упутио Кларку, пошто је добио подршку Лондона, од премијера Тонија Блера и министра одбране Џорџа Робертсона, као и одлуку Владе да британске снаге заузму положаје око аеродрома, опколе га, али не и да блокирају писту.

Таква процена показала се тачном, јер су без логистичке подршке, Руси брзо остали без намирница, а после неколико дана куповине на црном тржишту, о снабдевању падобранаца бригу је две седмице касније преузео Кфор.

Спуштању тензија нимало нису допринеле ни изјаве руског генерала Леонида Ивашова, који је тврдио да је Русија спремна да на Косово пошаље хиљаде војника. Руси су, истини за вољу, у стање пуне приправности ставили неколико војних база и неколико транспортних авиона Ил-76, али је могућност да заиста стигну до Приштине постала тек теоретска када су захтев Москве за прелет одбијале редом Мађарска, Румунија и Бугарска.

Упркос чињеници да су Руси били практично опкољени, генерал Кларк је и даље инсистирао да НАТО заузме аеродром, тврдећи да има подршку највиших званичника међународне заједнице. Британски командант се, у међувремену, састао са руским командантом Виктором Заварзином, а после тог сусрета готово су нестале тензије међу директним учесницима ове кризе.

Истовремено, из излога у којима се рекламирао биоскопски програм, нестао је плакат за филм „Преговарач". Приказивање тог филма требало је да почне 24. марта.

Упоредо су вођени преговори о будућем ангажману руских снага, а Москва је инсистирала да руски контингент на Косову добије посебну зону одговорности, те да не подлеже заједничкој команди, што је НАТО одбио објашњавајући да ће на тај начин доћи до поделе Косова. Почетком јула, две стране постигле су компромисни споразум о статусу руских снага у саставу Кфора, према којем су били под командом команданта Кфора, али не и НАТО-а.

Руси су на Косову остали до средине 2003. године, до када су руководили аеродромом у Приштини и војном болницом у којој је лечено више од 10.000 људи. Најпознатија епизода из њиховог патролирања Косовом је свађа са Рамушом Харадинајем, после које је један од команданата ОВК место догађаја напустио са масницама на лицу.

Два месеца касније, Кларк је смењен са места главнокомандујућег НАТО-а. Касније, када је најавио да ће покушати да се домогне кандидатуре демократа за председника САД, Шелтон је на јавном скупу рекао да је Кларк има „проблеме са интегритетом и карактером", као и да никада не би гласао за њега.

Последњи авион ваздухопловства тадашње СР Југославије, једна „утва", са приштинског аеродрома полетела је 16. јуна 1999. године.