После више од тридесет година мукотрпне садње, шума Џадава Паjенга сада је по површини скоро дупло већа од Централ парка.

Дрво по дрво, садницу по садницу, Паjенг је остварио свој циљ – заштитио голо подручје на острву на ком је још као дечак тражио уточиште.

Има, чини ми се, неке сличности између 2020. године са тлом након монсуна на Манџулију. 

Како се полако година приближава крају, лако бих за њу могао да кажем да имам осећај да је није ни било, да се негде затурила међу листовима календара.

Први пут размишљам о томе да за следећу не пожелим ништа, па како буде. 

Зато, дакле, не престајем да пушим по хиљадити пут, не држим брзе дијете, не проводим више времена с породицом (можда жеља буде да проводим и мање), не путујем тамо негде. Идем само да купим дрво и нађем негде место где ћу да га настаним. И то је то, једно обично дрво.

Сигуран сам да велика већина људи и не очекује ништа сем да ово "чудовиште" прође. Лично се и не сећам када сам последњи пут чуо неку лепу ствар, често само бројке.

Можемо ли, на крају, некако да спречимо ерозију властитих очекивања, барем када обећавамо себи. Контакти су већ довољно еродирали.

Ако ништа не очекујеш, можда се и не разочараш. Ако само посадимо једно дрво, можда једног дана уживамо у хладу, као Џадав са почетка приче.

То једно дрво можда буде зачетак неке шуме. У шуми се боље мисли и време проведено у њој, као што наука каже, одлично је за здравље, пробајте.

И да, ако не купујете пластичну јелку, потрудите се да буде с бусеном, па да је засадимо кад нам досаде сијалице.

На крају крајева, то је ствар елементарне културе.

Зато сам сигуран да је Волтеров Кандид био у праву – "треба обрађивати свој врт", а врт, често, није само једно ограђено место.