Posle više od trideset godina mukotrpne sadnje, šuma Džadava Pajenga sada je po površini skoro duplo veća od Central parka.

Drvo po drvo, sadnicu po sadnicu, Pajeng je ostvario svoj cilj – zaštitio golo područje na ostrvu na kom je još kao dečak tražio utočište.

Ima, čini mi se, neke sličnosti između 2020. godine sa tlom nakon monsuna na Mandžuliju. 

Kako se polako godina približava kraju, lako bih za nju mogao da kažem da imam osećaj da je nije ni bilo, da se negde zaturila među listovima kalendara.

Prvi put razmišljam o tome da za sledeću ne poželim ništa, pa kako bude. 

Zato, dakle, ne prestajem da pušim po hiljaditi put, ne držim brze dijete, ne provodim više vremena s porodicom (možda želja bude da provodim i manje), ne putujem tamo negde. Idem samo da kupim drvo i nađem negde mesto gde ću da ga nastanim. I to je to, jedno obično drvo.

Siguran sam da velika većina ljudi i ne očekuje ništa sem da ovo "čudovište" prođe. Lično se i ne sećam kada sam poslednji put čuo neku lepu stvar, često samo brojke.

Možemo li, na kraju, nekako da sprečimo eroziju vlastitih očekivanja, barem kada obećavamo sebi. Kontakti su već dovoljno erodirali.

Ako ništa ne očekuješ, možda se i ne razočaraš. Ako samo posadimo jedno drvo, možda jednog dana uživamo u hladu, kao Džadav sa početka priče.

To jedno drvo možda bude začetak neke šume. U šumi se bolje misli i vreme provedeno u njoj, kao što nauka kaže, odlično je za zdravlje, probajte.

I da, ako ne kupujete plastičnu jelku, potrudite se da bude s busenom, pa da je zasadimo kad nam dosade sijalice.

Na kraju krajeva, to je stvar elementarne kulture.

Zato sam siguran da je Volterov Kandid bio u pravu – "treba obrađivati svoj vrt", a vrt, često, nije samo jedno ograđeno mesto.