Dan kada smo se podelili na Sv. Trifuna i Sv. Valentina – a jedino nam treba ljubav

Sa činjenicom da se tamo negde na Zapadu 14. februar slavi kao Dan zaljubljenih, da se simpatijama poklanjaju slatkiši i cveće, da im se šalju čestitke, diskretno nas je upoznala nastavnica engleskog jezika.

Ta, po mnogo čemu posebna žena koja nas je učila da pevamo Yesterday i Seasons in the Sun, odškrinula je vrata sveta koji je nama, tada tinejdžerima, bio primamljiv i sladak.

Bila je to sjajna prilika da neki tajni pogledi, kroz skromne i rukom rađene čestitke, prerastu u nešto više.

Nadali smo se da će se simpatija prepoznati, da će uzvratiti pogled, osmeh, nacrtati srce na papiru iz sveske, ostaviti čokoladicu ili bombonu ispod klupe. Nadali smo se ljubavi jer jedino nam je to bilo važno. Niko (ili se bar ja tako sećam) nije ovaj dan doživljavao kao verski praznik ili priliku za bilo kakve podele.

Sve je to došlo kasnije, onda kada je od ljubavi postala mnogo važnija mržnja. Podelili smo se, zakrvili, "postali" katolici i pravoslavci, a umesto Dana zaljubljenih počeli da slavimo Svetog Valentina i Svetog Trifuna.

Znam ja da je Dan zaljubljenih još jedna komercijalna priča sa Zapada, da joj je cilj profit i  vrtoglava prodaja poklona i cveća. Nisam neki veliki romantik i sve te slatkorečive poruke, srca i plišane igračke deluju mi prilično smešno, ali nekako, čini mi se da nam ljubav nikad nije bila potrebnija. Ona prava, istinska ljubav za čoveka pored sebe i u sebi.

Moja generacija se izgubila u ratu i nesreći koja nas je zadesila. Rasuli smo se po svetu i još uvek, na neki način, sklapamo kockice svojih života. I naša sjajna nastavnica završila je u Kanadi.

Prijatelji smo na Fejsbuku, vidim da svoju kreativnost sada pokazuje praveći potpuno neverovatne torte. Verujem da se seća kako nam je "otkrila" praznik ljubavi, a verujem i da je iskreno verovala u nju.

U današnje vreme ljubav nas može spasiti 

Razmišljajući o njoj, o prijateljima iz tog "bivšeg" života koji baš ovih dana slave rođendane, gledajući tragediju koja je zadesila Tursku i Siriju, rat koji besni u Ukrajini, samo mi je jedna misao u glavi – Ljubav  je ono što nam treba i što nas može spasiti. Ljubav koju često zaboravljamo, opterećeni podelama i nerazumevanjem.

Kad kažem ljubav mislim na nesebičnost, na žrtvovanje za drugog, na solidarnost i veru da, pomažući drugima, pomažemo i sebi.

Slavili Svetog Trifuna ili Svetog Valentina važno je samo da ne zaboravimo ljudskost u nama i onu dečju naivnu veru u život.

Svaki dan bi trebalo da živimo u takvoj veri, ali bilo bi baš lepo da je danas pokažemo u  njenom najboljem obliku.

Novac koji biste potrošili na poklone, na cveće koje će već sutra uvenuti i slatkiše zbog kojih će vas možda gristi savest, dajte onima koji nisu imali sreće kao vi. Pomozite, saosećajte, pokušajte da bar na trenutak živite za druge.

Možda je naivno, ali verujem da je suština ovog današnjeg praznika (bez obzira na to kako ga zvali) baš u tome.

Posebnom muškaracu ili ženi u vašem životu biće, sigurna sam, dovoljna vaša blizina, poljubac, zagrljaj, ali i zajedničko osećanje da ste uradili dobru i plemenitu stvar.