Читај ми!

Није лако живети између неолита и клауда – можда смо сви већ “аплоудовани“

У неолит сам се заљубила припремајући се за интервју са археологом који је посвећен проучавању тог раздобља и даје врло прецизне одговоре на кључна цивилизацијска питања. Тајна је у дубокој повезаности људи тог доба са природом и небеским телима. Нешто је "кликнуло" између винчанске културе и мене. Од тада смо нераздвојне. У виртуелном простору срећемо се свакодневно.

Знате како живот уме да намести ситуације, да све делује случајно. Тако је било са мном и неолитом.

Усред пандемије кренем до књижаре да узмем књигу о којој ћу писати. Киша толико пада да морам да станем. Ветар ми сломи кишобран. Стигнем некако. Осим књиге због које сам дошла, понуде ми још једну, ону због које нисам спавала, због које ћу једног дана пристати да се аплоудујем, ако ми буду гарантовали повратак у неолит, време када су људи били у хармонији са собом и својим окружењем.

У ствари, можда сада да се аплоудујем у клауд или то већ ради мој компјутер који ми одмах после телефонског разговора у коме сам помињала неке термине, нуди управо то.

Очарајавајућа је лакоћа са којом долазимо до резултата захваљујући новим технологијама. Забрињавајуће је размишљање о деловању тих нестварних постигнућа на наш ум и наше биће у целини.

Доба аплоудовања, даунлоудовања, стриминга и сличних дигиталних могућности, затекло ме је неспремну, али веома заинтересовану и радозналу.

Причам другарици како сам очарана винчанском културом исто колико и вештачком интелигенцијом и њеном применом у будућности, али како ме то у исто време и радује и плаши.

"Није лако живети између неолита и клауда. Људи у оваквим временима, пуним страха и неизвесности, почињу да креирају нове интимне универзуме. Вероватно се то и теби дешава", каже моја другарица.

Једног дана, у шетњи до града наиђем, гле чуда, на слику винчанске фигурине одштампане на огромном платну иза кога ниче велика стамбена зграда. Да ли је то Јунгов синхроницитет или живим у матриксу?

Мој животни пријатељ, са дубоким смислом за рационално, али и метафизичко, заинтересовао се за уплив неолита у мој живот. Каже да, док му причам о свему томе, има утисак као да му се обраћам из стаклене кугле са винчанским снегом.

Можда сам ја већ аплоудована, а да то и не знам.

Можда смо сви већ аплоудовани у клауд, а све ово што нам се сада дешава је само сећање на нешто што се некад давно догодило.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(петак, 18. дец 2020, 15:11) - Лидија [нерегистровани]

Одговор Гордани

Дело под називом "Медведњак- духовно средиште неолита", аутора Милорада Стојића.
А пре тога монографија о Лепенском Виру,академика Драгослава Срејовића.

(петак, 18. дец 2020, 08:47) - Gordana [нерегистровани]

Naslovi?

Poštovana Lidija, koje su to knjige ostavila takav utisak na vas?

(четвртак, 17. дец 2020, 09:24) - anonymous [нерегистровани]

NEOLIT I CIVILIZACIJA

Postepeno postajemo svesni koliko je tzv, civilizacija napravila promašaja i dovela čovečanstvo do ruba propasti. I zato se ne treba gorditi kada pričamo o ljudima iz davnih prošlih vremena. Da nije bilo njih, ne bi bilo ni nas. A šta smo mi napravili od svojih života, to je posebno pitanje.Veoma originalan i zanimljiv tekst.

(четвртак, 17. дец 2020, 08:51) - Rada [нерегистровани]

Vinča

jeste fascinantna i zaslužuje seriju tipa"Civilizacija" samo kraću, možda 6-7 epizoda i to bi morali da pišu zajedno arheolozi, istoričari, filmski radnici dokumentaristi, U jednoj od emisija o Vinči arheolog navodi da su u grobovima u Vinči naišli na očekivan broj skeleta mladih žena i sitne dece ali i na neočekivan broj skeleta ljudi i žena starijih od 60godina i nijedan skelet ubijene osobe-svi su umrli prirodnom smrću. Navodno, 5000 godina se tu nije ratovalo-šta više da čovek poželi? Jedan kuriozitet: na izložbi u galeriji SANU, među iskopanim artefaktima su i perle od poludragog kamena koga nema u Srbiji-ima ga samo u Mesopotamiji! Možda nisu mogli da se aplouduju u klaud ali su očigledno putovalli i trgovali.