Znate kako život ume da namesti situacije, da sve deluje slučajno. Tako je bilo sa mnom i neolitom.

Usred pandemije krenem do knjižare da uzmem knjigu o kojoj ću pisati. Kiša toliko pada da moram da stanem. Vetar mi slomi kišobran. Stignem nekako. Osim knjige zbog koje sam došla, ponude mi još jednu, onu zbog koje nisam spavala, zbog koje ću jednog dana pristati da se aploudujem, ako mi budu garantovali povratak u neolit, vreme kada su ljudi bili u harmoniji sa sobom i svojim okruženjem.

U stvari, možda sada da se aploudujem u klaud ili to već radi moj kompjuter koji mi odmah posle telefonskog razgovora u kome sam pominjala neke termine, nudi upravo to.

Očarajavajuća je lakoća sa kojom dolazimo do rezultata zahvaljujući novim tehnologijama. Zabrinjavajuće je razmišljanje o delovanju tih nestvarnih postignuća na naš um i naše biće u celini.

Doba aploudovanja, daunloudovanja, striminga i sličnih digitalnih mogućnosti, zateklo me je nespremnu, ali veoma zainteresovanu i radoznalu.

Pričam drugarici kako sam očarana vinčanskom kulturom isto koliko i veštačkom inteligencijom i njenom primenom u budućnosti, ali kako me to u isto vreme i raduje i plaši.

"Nije lako živeti između neolita i klauda. Ljudi u ovakvim vremenima, punim straha i neizvesnosti, počinju da kreiraju nove intimne univerzume. Verovatno se to i tebi dešava", kaže moja drugarica.

Jednog dana, u šetnji do grada naiđem, gle čuda, na sliku vinčanske figurine odštampane na ogromnom platnu iza koga niče velika stambena zgrada. Da li je to Jungov sinhronicitet ili živim u matriksu?

Moj životni prijatelj, sa dubokim smislom za racionalno, ali i metafizičko, zainteresovao se za upliv neolita u moj život. Kaže da, dok mu pričam o svemu tome, ima utisak kao da mu se obraćam iz staklene kugle sa vinčanskim snegom.

Možda sam ja već aploudovana, a da to i ne znam.

Možda smo svi već aploudovani u klaud, a sve ovo što nam se sada dešava je samo sećanje na nešto što se nekad davno dogodilo.