Брачни пар из Енглеске је у време карантина због коронавируса отворио Јутјуб канал свом псу.

Од тада га сликају у најразличитијим ситуацијама у породици и са другим животињама. Кратке клипове златног ретривера редовно гледа више стотина хиљада људи.

Неки моји пријатељи и познаници који никада раније нису имали времена ни за одмор, ни за дружење, у претходних неколико месеци удомили су псе.

Новинар из Берлина који је две недеље провео у Београду, у својој репортажи написао је да никада ни у једном граду није видео толико паса и посвећених власника.

Бадњи дан. Празнична расвета. Снег лепши него икада раније. Моје куче и ја шетамо, а све време са нама иде и један велики црни ничији пас са којим је мој љубимац одмах почео да се дружи.

У великом парку придружујемо се групи људи који су извели своје кучиће.Ничији пас се не одваја од мене. Посматра.

"Боравила сам у Паризу два месеца, тамо ретко ко чува пса, ако сам видела њих десет", каже власница једног риђег мешанца који је пришао ничијем псу и мени.

"У многим европским престоницама бих вероватно био без посла,каже ветеринар мог љубимца иначе власник двa мешанца. Тамо људи живе сто на сат и мисле само на себе, нико нема времена за животиње".

Удомљени пси у Србији живе као господа. Једу најбоље гранулице и добијају све оне понуде из радњи за кућне љубимце, имају кабанице и капутиће, а неки чак и ципелице.

У мојој улици у свакој згради је бар неколико паса. У неким од њих, сваки стан има бар једног љубимца.

"Ко не воли псе, не воли ни људе, мој пас непогрешиво зна ко је добар човек", стално говори мој комшија.

После дружења са другарима у парку, мој велики чупави љубимац и наш нови пријатељ ничији пас, полазимо кући.

Нисмо га усвојили, али он све време иде са нама. Срећемо комшиницу која је пре неколико месеци остала сама, без свог дугогодишњег пријатеља хрта, каже да више воли и боље разуме псе него људе.

Одмах јој је пришао ничији пас - као да је на тај сусрет све време чекао. Од тада су нераздвојни. Нас, које је тог дана изабрао за пријатеље никада није заборавио. Сваки пут кад пролази поред наше зграде, застане и лаје.

Неки људи су изабрали да ћуте са својим љубимцима. То је тишина са милион речи подршке и разумевања.

Има тренутака када не помажу ни књига, ни филм, нити разговор са пријатељем.

У таквим данима тишине много може да прија мека шапица. Пас је сан о оданости, посвећености, разумевању, непрекинутој доброти...Али сан на јави.