У првој фази која ће трајати три, четири месеца, копаће се дубоко ради постављања шипова и изградње гаража. То су веома бучни радови, а с обзиром на то да је ширина улице свега неколико метара, све зграде около имаће доживљај малих земљотреса све док се овај процес не заврши.

Спаваћа соба мог брата је тик уз плац на коме су ових дана багери и камиони. Ујутру нема спавања, а преко дана нема посла јер га је немогуће радити.

Сви наши разговори у последње време имају само једну тему - градилиште поред његовог кревета. Каже ми да је био и код инвеститора и замолио да му, док трају радови, плате стан у коме ће моћи мирно да ради. Наравно, добио је одговор да мора да издржи као и и сви други људи који су исто то издржали толико пута.

Цела наша породица се бави овим проблемом и чуди се како је овако нешто могуће. Човек који посао програмера обавља у свом стану сада је приморан да изнајмљује стан за своју породицу и себе. А све то да би преживео градњу стамбене зграде не би ли нови власници већ унапред продатих станова у згради која још увек нема ни темељ добили свој дом. Хришћански и племенито.

Да ли ико више мисли на неког или на нешто осим на себе и своје потребе. Да ли је могуће да баш на сваком малом плацу мора да никне баш шест спратова у уличици довољно широкој да једва прође један ауто.

Иначе, адвокат каже да ништа није противзаконито. Право на миран сан и право на градњу и буку потпуно су изједначени.

У возу за Нови Сад, пре неколико година упознала сам млади брачни пар који је имао сличну судбину. Покушали су са пријавама инспекцији, мерењем буке...тужили...у сред тога муж, лекар специјализант на докторским студијама, добио је инфаркт, а жена преводилац, часове страних језика заменила је сеансама код психотерапеута.

Завршило се тако што су морали да продају стан, преселили се у Сремске Карловце не би ли сачували здравље. А судски процес још увек траје.

Прве кадрове мог филма већ сам снимила: багере, камионе, разговоре са мајсторима, мог очајног брата коме се спрема за маратон спавања на градилишту од годину и по до две.

Најбоље су изјаве радника, они се са сличним проблемима свакодневно срећу. Утешно може бити, како кажу, то што наредну фазу радова ако буде среће изводи нова машина која је знатно тиша од старе која је неподношљива, од које се све толико тресе да падају ствари са полица.

А шта ако ипак дође стара машина.

"Онда дођите код мене у Рипањ, куће нису тако скупе, а мирно је", каже мој саговорник.

Са оваквим малтретирањима грађана могуће је да ће неко град заменити пасторалним изазовима, али да ли је нормално да људи морају да беже из својих кућа.

Станари из целе улице негодују, расправљају се са мајсторима, али чим виде моју камеру склоне се.

Мој брат сада има више могућности: да преиспита свој патриотизам због ког је одбио позив из Мајкрoсофта, да трпи и издржи како му је објаснио инвеститор, да изнајми стан на другом месту и тужи за надокнаду трошкова или да прода стан и оде негде, у Рипањ на пример. Ја ћу све то снимати наравно али људи, нешто у овој причи није у реду.

"Трпеж! И то је сласт. Она то зна, јер је и много трпела у животу и много задовољстава од тога осетила. И зашто да човек не одтрпи понешто кад зна да тиме избегава много горе зло и искупљује много веће добро...", пише Андрић у "Госпођици".

И заиста, на Балкану смо често суочени са ситуацијама попут Андрићеве јунакиње.