U prvoj fazi koja će trajati tri, četiri meseca, kopaće se duboko radi postavljanja šipova i izgradnje garaža. To su veoma bučni radovi, a s obzirom na to da je širina ulice svega nekoliko metara, sve zgrade okolo imaće doživljaj malih zemljotresa sve dok se ovaj proces ne završi.

Spavaća soba mog brata je tik uz plac na kome su ovih dana bageri i kamioni. Ujutru nema spavanja, a preko dana nema posla jer ga je nemoguće raditi.

Svi naši razgovori u poslednje vreme imaju samo jednu temu - gradilište pored njegovog kreveta. Kaže mi da je bio i kod investitora i zamolio da mu, dok traju radovi, plate stan u kome će moći mirno da radi. Naravno, dobio je odgovor da mora da izdrži kao i i svi drugi ljudi koji su isto to izdržali toliko puta.

Cela naša porodica se bavi ovim problemom i čudi se kako je ovako nešto moguće. Čovek koji posao programera obavlja u svom stanu sada je primoran da iznajmljuje stan za svoju porodicu i sebe. A sve to da bi preživeo gradnju stambene zgrade ne bi li novi vlasnici već unapred prodatih stanova u zgradi koja još uvek nema ni temelj dobili svoj dom. Hrišćanski i plemenito.

Da li iko više misli na nekog ili na nešto osim na sebe i svoje potrebe. Da li je moguće da baš na svakom malom placu mora da nikne baš šest spratova u uličici dovoljno širokoj da jedva prođe jedan auto.

Inače, advokat kaže da ništa nije protivzakonito. Pravo na miran san i pravo na gradnju i buku potpuno su izjednačeni.

U vozu za Novi Sad, pre nekoliko godina upoznala sam mladi bračni par koji je imao sličnu sudbinu. Pokušali su sa prijavama inspekciji, merenjem buke...tužili...u sred toga muž, lekar specijalizant na doktorskim studijama, dobio je infarkt, a žena prevodilac, časove stranih jezika zamenila je seansama kod psihoterapeuta.

Završilo se tako što su morali da prodaju stan, preselili se u Sremske Karlovce ne bi li sačuvali zdravlje. A sudski proces još uvek traje.

Prve kadrove mog filma već sam snimila: bagere, kamione, razgovore sa majstorima, mog očajnog brata kome se sprema za maraton spavanja na gradilištu od godinu i po do dve.

Najbolje su izjave radnika, oni se sa sličnim problemima svakodnevno sreću. Utešno može biti, kako kažu, to što narednu fazu radova ako bude sreće izvodi nova mašina koja je znatno tiša od stare koja je nepodnošljiva, od koje se sve toliko trese da padaju stvari sa polica.

A šta ako ipak dođe stara mašina.

"Onda dođite kod mene u Ripanj, kuće nisu tako skupe, a mirno je", kaže moj sagovornik.

Sa ovakvim maltretiranjima građana moguće je da će neko grad zameniti pastoralnim izazovima, ali da li je normalno da ljudi moraju da beže iz svojih kuća.

Stanari iz cele ulice negoduju, raspravljaju se sa majstorima, ali čim vide moju kameru sklone se.

Moj brat sada ima više mogućnosti: da preispita svoj patriotizam zbog kog je odbio poziv iz Majkrosofta, da trpi i izdrži kako mu je objasnio investitor, da iznajmi stan na drugom mestu i tuži za nadoknadu troškova ili da proda stan i ode negde, u Ripanj na primer. Ja ću sve to snimati naravno ali ljudi, nešto u ovoj priči nije u redu.

"Trpež! I to je slast. Ona to zna, jer je i mnogo trpela u životu i mnogo zadovoljstava od toga osetila. I zašto da čovek ne odtrpi ponešto kad zna da time izbegava mnogo gore zlo i iskupljuje mnogo veće dobro...", piše Andrić u "Gospođici".

I zaista, na Balkanu smo često suočeni sa situacijama poput Andrićeve junakinje.