Није лако почети. Није лако кренути. Није лако устати. Али, то се све одигра у тренутку док смо млади или док је дело пред нама младо. Много је теже завршити како ваља. Крај је увек опседао уметнике више од оног почетка. Почетак се породи из примарне идеје и букне као пожар.

Онда тек настане мука стварања која треба да се оконча на само један могући начин: тамо где сви виде крај. Нема веће пресуде за било коју књигу од оне кад читалац види бољи крај двадесет страна раније.

Има легендарних крајева у свим уметностима. Ево оних које писац ових редова сматра антологијским. За почетак, парадоксално, крај слике: Портрет Арнолфинијевих Јана ван Ајка. Крај се налази у огледалу. Арнолфинијеви су приказани с леђа, сликар се види, а иза њега још нешто, само шта? Интрига за крај.

У књижевности најчувенији је крај романа "Процес." "Али на К.-ов гркљан положише се руке једнога од господе, а онај други зари му нож дубоко у срце и двапут га окрете. Очима које су се гасиле К. виде још како господа тик пред његовим лицем, приљубивши образ уз образ, посматрају извршење пресуде. 'Као псето!' рече он, и чинило се да ће га стид надживети".

Крајеви су увек инспирасали и уметност и живот. Можда најчувенија Бетовенова соната зове се "Поздрав". У њој се музички материјал саопштава као да велики Б. није знао кога поздравља, или још пре: није заправо хтео да се поздрави. Композиција, чак и за Бетовена, дивљачки мења тоналитете, у музичку структуру уграђено је мноштво асоцијација на прапорце, топот коња кочије која одлази и слично. Бетовен се, наиме, бојао да би ово могла да му буде последња соната. Срећом ипак није било тако. Након сонате „Поздрав", написао их је још шест.

Шта уопште рећи на крају? Иза краја требало би да нема ничег, али и овде има разлике.

Приповетка се, рецимо, завршава обично тако што се увлачи на унутра као пуж. Када стигне до најмањег могућег простора, она се учаури и ту заврши. Као код Борхесовог „Алефа", као у случају Пекићеве приче „Луче новог Јерусалима" где посетилац из будућности, све погрешно протумачивши, кликће, сатеран у ћошак својих кривих сазнања: "Сви треба да се вратимо у логоре и гулаге, јер тамо се најлепше живело".

Роман, супротно. Он се завршава, тако што отвара још веће пространство иза свог краја, али такво да не може бити написано или захтева руку још већег вештака него што је добар писац који је тако окончао свој роман (уз претпоставку да такав не постоји).

И да ли је ово крај овог чланка? Не би ваљало да се на овом месту то догоди. Читалац вероватно очекује да се још нешто каже, а и дужина текста засад не одговара просеку оних које је писац досад писао за сајт РТС-а.

Шта ипак казати? Можда писац нема више инспирацију? Можда је дао примере из све три уметности, па би сад да заврши?

Крај је сложена категорија. Ако почетак зависи само од уметника, у крај су уткана очекивања публике, па уметник мора да антиципира како би публика волела да се заврши његово дело.

Како би читаоци овог сајта волели да се заврши овај чланак? Они верујући, казали би да ће бити нечега и иза овог чланка, те да треба само махнути руком и чекати нови почетак; они неверујући, добацили би: нема ничега иза живота, само махни руком нехајно у нашем правцу и заврши већ једном!

Писац овог чланка ипак верује да је сваки крај нови почетак. Али да би нешто почело, мора се с нечим ваљано завршити.

Крај је ипак најбољи за крај.