Nije lako početi. Nije lako krenuti. Nije lako ustati. Ali, to se sve odigra u trenutku dok smo mladi ili dok je delo pred nama mlado. Mnogo je teže završiti kako valja. Kraj je uvek opsedao umetnike više od onog početka. Početak se porodi iz primarne ideje i bukne kao požar.

Onda tek nastane muka stvaranja koja treba da se okonča na samo jedan mogući način: tamo gde svi vide kraj. Nema veće presude za bilo koju knjigu od one kad čitalac vidi bolji kraj dvadeset strana ranije.

Ima legendarnih krajeva u svim umetnostima. Evo onih koje pisac ovih redova smatra antologijskim. Za početak, paradoksalno, kraj slike: Portret Arnolfinijevih Jana van Ajka. Kraj se nalazi u ogledalu. Arnolfinijevi su prikazani s leđa, slikar se vidi, a iza njega još nešto, samo šta? Intriga za kraj.

U književnosti najčuveniji je kraj romana "Proces." "Ali na K.-ov grkljan položiše se ruke jednoga od gospode, a onaj drugi zari mu nož duboko u srce i dvaput ga okrete. Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude. 'Kao pseto!' reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti".

Krajevi su uvek inspirasali i umetnost i život. Možda najčuvenija Betovenova sonata zove se "Pozdrav". U njoj se muzički materijal saopštava kao da veliki B. nije znao koga pozdravlja, ili još pre: nije zapravo hteo da se pozdravi. Kompozicija, čak i za Betovena, divljački menja tonalitete, u muzičku strukturu ugrađeno je mnoštvo asocijacija na praporce, topot konja kočije koja odlazi i slično. Betoven se, naime, bojao da bi ovo mogla da mu bude poslednja sonata. Srećom ipak nije bilo tako. Nakon sonate „Pozdrav", napisao ih je još šest.

Šta uopšte reći na kraju? Iza kraja trebalo bi da nema ničeg, ali i ovde ima razlike.

Pripovetka se, recimo, završava obično tako što se uvlači na unutra kao puž. Kada stigne do najmanjeg mogućeg prostora, ona se učauri i tu završi. Kao kod Borhesovog „Alefa", kao u slučaju Pekićeve priče „Luče novog Jerusalima" gde posetilac iz budućnosti, sve pogrešno protumačivši, klikće, sateran u ćošak svojih krivih saznanja: "Svi treba da se vratimo u logore i gulage, jer tamo se najlepše živelo".

Roman, suprotno. On se završava, tako što otvara još veće prostranstvo iza svog kraja, ali takvo da ne može biti napisano ili zahteva ruku još većeg veštaka nego što je dobar pisac koji je tako okončao svoj roman (uz pretpostavku da takav ne postoji).

I da li je ovo kraj ovog članka? Ne bi valjalo da se na ovom mestu to dogodi. Čitalac verovatno očekuje da se još nešto kaže, a i dužina teksta zasad ne odgovara proseku onih koje je pisac dosad pisao za sajt RTS-a.

Šta ipak kazati? Možda pisac nema više inspiraciju? Možda je dao primere iz sve tri umetnosti, pa bi sad da završi?

Kraj je složena kategorija. Ako početak zavisi samo od umetnika, u kraj su utkana očekivanja publike, pa umetnik mora da anticipira kako bi publika volela da se završi njegovo delo.

Kako bi čitaoci ovog sajta voleli da se završi ovaj članak? Oni verujući, kazali bi da će biti nečega i iza ovog članka, te da treba samo mahnuti rukom i čekati novi početak; oni neverujući, dobacili bi: nema ničega iza života, samo mahni rukom nehajno u našem pravcu i završi već jednom!

Pisac ovog članka ipak veruje da je svaki kraj novi početak. Ali da bi nešto počelo, mora se s nečim valjano završiti.

Kraj je ipak najbolji za kraj.