Политичка клима у земљи деведесетих омогућила је масовни долазак Кинеза – трговаца јефтином робом сумњивог квалитета. Економски мотивисана миграција Кинеза у Београд и Србију почела је тихо, отварањем радњи у тржном центру у Блоку 70, али се брзо ширила свуда.

Долазак кинеских трговаца добро је дошао власницима локала, чија је делатност изумирала под теретом хиперинфлације и економских санкција међународне заједнице. Био је то почетак суживота кинеске заједнице и становника новобеоградских блокова.

Специјални статус, никада дефинисан, који су кинески трговци добили деведесетих прећутно је настављен и на почетку 21. века.

Деценијама паркирани комбији по тротоарима око тржног центра, на паркинзима околних зграда, саобраћајни хаос током викенда изазван организованим доласцима накупаца из унутрашњости никада нису решени.

Не знам да ли је "око соколово" прошло унутрашњом страном Блока 70 или комунална полиција, али знам да је позива станара годинама било.

Не знам ни да ли је ветеринарска или санитарна инспекција прошла централним пролазом кроз Кинески тржни центар, који је незаобилазни пут станара од станице градског превоза до зграда.

Само су знатижељни погледи забележили све познате и мање познате, живе и неживе пернате животиње, речне ракове и трбушине полегле по импровизованим тезгама, зими кад је хладно, али и лети на плус 37.

Неколико ресторана са аутентичном кинеском храном која се годинама припрема на отвореном пламену – у затвореном делу тржног центра пренатрпаног лако запаљивим стварима.

У време ручка, запослени су са колица или у чинијама проносили разне супе са нудлама и зеленишом.

Сладокусци са стране, наручивали су ту храну махом да понесу, јер амбијент није налик другим престоничким ресторанима са кинеском храном.

Повољне цене одавно су се иселиле из тржног центра у Блоку 70, а на врата локала трговци су махом постављали натписе да робу не продају на комад већ само на велико.

Многи су отишли не само из тржног центра него и из земље ка Будимпешти, западу, али и земљама северне Африке. А и они који су остали више не возе старе караване и комбије већ махом џипове престижних западних произвођача. Питање је шта ће остати када дим спаљене синтетике, јефтине пластике и изгорелог лима умине.

Да ли ће станарима очађених зграда, који су једини уз ватрогасце дежурали целу ноћ и јутро, остати у аманет само згариште и нестабилна конструкција "старог" кинеског центра или ће у рекордном року нићи нови, у складу са новим лицем Кине на светском тржишту?

Можда је прерано за ова питања и одговоре, док згариште још тиња, али шта год да буде остаће наук да вишегодишњи немар и гурање проблема под тепих кад-тад дође на наплату.

Све је надокнадиво док је штета само материјална и нема људских жртава. Ипак, и у овом случају као и у свим осталим, не треба лицитирати са судбином.