Politička klima u zemlji devedesetih omogućila je masovni dolazak Kineza – trgovaca jeftinom robom sumnjivog kvaliteta. Ekonomski motivisana migracija Kineza u Beograd i Srbiju počela je tiho, otvaranjem radnji u tržnom centru u Bloku 70, ali se brzo širila svuda.

Dolazak kineskih trgovaca dobro je došao vlasnicima lokala, čija je delatnost izumirala pod teretom hiperinflacije i ekonomskih sankcija međunarodne zajednice. Bio je to početak suživota kineske zajednice i stanovnika novobeogradskih blokova.

Specijalni status, nikada definisan, koji su kineski trgovci dobili devedesetih prećutno je nastavljen i na početku 21. veka.

Decenijama parkirani kombiji po trotoarima oko tržnog centra, na parkinzima okolnih zgrada, saobraćajni haos tokom vikenda izazvan organizovanim dolascima nakupaca iz unutrašnjosti nikada nisu rešeni.

Ne znam da li je "oko sokolovo" prošlo unutrašnjom stranom Bloka 70 ili komunalna policija, ali znam da je poziva stanara godinama bilo.

Ne znam ni da li je veterinarska ili sanitarna inspekcija prošla centralnim prolazom kroz Kineski tržni centar, koji je nezaobilazni put stanara od stanice gradskog prevoza do zgrada.

Samo su znatiželjni pogledi zabeležili sve poznate i manje poznate, žive i nežive pernate životinje, rečne rakove i trbušine polegle po improvizovanim tezgama, zimi kad je hladno, ali i leti na plus 37.

Nekoliko restorana sa autentičnom kineskom hranom koja se godinama priprema na otvorenom plamenu – u zatvorenom delu tržnog centra prenatrpanog lako zapaljivim stvarima.

U vreme ručka, zaposleni su sa kolica ili u činijama pronosili razne supe sa nudlama i zelenišom.

Sladokusci sa strane, naručivali su tu hranu mahom da ponesu, jer ambijent nije nalik drugim prestoničkim restoranima sa kineskom hranom.

Povoljne cene odavno su se iselile iz tržnog centra u Bloku 70, a na vrata lokala trgovci su mahom postavljali natpise da robu ne prodaju na komad već samo na veliko.

Mnogi su otišli ne samo iz tržnog centra nego i iz zemlje ka Budimpešti, zapadu, ali i zemljama severne Afrike. A i oni koji su ostali više ne voze stare karavane i kombije već mahom džipove prestižnih zapadnih proizvođača. Pitanje je šta će ostati kada dim spaljene sintetike, jeftine plastike i izgorelog lima umine.

Da li će stanarima očađenih zgrada, koji su jedini uz vatrogasce dežurali celu noć i jutro, ostati u amanet samo zgarište i nestabilna konstrukcija "starog" kineskog centra ili će u rekordnom roku nići novi, u skladu sa novim licem Kine na svetskom tržištu?

Možda je prerano za ova pitanja i odgovore, dok zgarište još tinja, ali šta god da bude ostaće nauk da višegodišnji nemar i guranje problema pod tepih kad-tad dođe na naplatu.

Sve je nadoknadivo dok je šteta samo materijalna i nema ljudskih žrtava. Ipak, i u ovom slučaju kao i u svim ostalim, ne treba licitirati sa sudbinom.