Признајем да нисам баш много знала о томе шта тачно славимо, али та два дана имала су посебно место у нашим животима.

Покров сам "везивала" за неку врсту вашара. Много скромнијег него овде, у Србији, али ипак довољно занимљивог сваком детету, па и мени.

Иако је црква Покрова Пресвете Богородице одавно била срушена, читаво село славило је њен празник и, како би се с ове дистанце могло закључити, одржавало традицију коју су државни апарат и идеологија деценијама урушавали.

Покров, али и друге сеоске славе некако су опстајале упркос порушеним црквама, петокракама и увек будним доушницима!

Са крсним славама је, чини ми се, било другачије. Мало је било породица које су их обележавале или је то био само привид пошто је ипак реч о приватном чину, нечему што се дешавало између "четири зида".

Kако год да је било, ми смо на Светог Јована ишли код бабе и деде на село. Нисам баш схватала зашто се, после новогодишњих празника, поново пече прасе, али то ми у тим годинама и није било много важно.

Kолико се сећам, није било славског колача, жита и неких других обичаја везаних за славу, али...били смо ту, заједно и било је некако лепо, скромно и свечано у исти мах.

Ратне деведесете разбиле су наше животе на ситне комадиће. Донеле су пуно суза и муке, али било је у том злу и нечег доброг.

Почели смо да се враћамо сами себи, својој традицији и вери. "Прекопавали" су многи по породичним сећањима, а давно склоњене, заборављене и прашњаве иконе угледале су светлост дана. Замирисао је тамјан по нашим кућама.

Моја породица није од оних које су се "преко ноћи" промениле. Полако смо се "будили", а крсну славу почели смо да славимо и ми, Драгаши. Испоставило се да су Светог Јована, некада давно, славили и татини преци.

И у тешким избегличким годинама успевали смо да достојно обележимо тај дан, али како је време пролазило, а живот се, колико-толико, враћао у нормалу, слава је, уместо породичног окупљања, постајала гозба на коју су долазили рођаци, пријатељи, комшије...

Са многима смо се једино тог дана у години виђали, а било је међу њима и оних који су долазили само да се наједу и напију, чују понеки трач и, врло често, прилично жустро расправљају - најчешће о политици!

О спремању хране, колача и премештању ствари по кући како би се обезбедило довољно простора за госте, нећу ни да говорим.

Нажалост, постепено смо сви, а посебно женски део породице, почели да славу доживљавамо као обавезу. Kао нешто што се мора "одрадити" и после чега ћемо сви данима бити уморни.

Наравно, сви смо ћутали и крили те мисли испод свечане, славске фасаде! Kад се гости појаве на вратима, били смо весели, насмејани и расположени! Ма, све је у реду...само ви изволите!!!

Схватали смо да се смисао оног што би требало да буде породични празник и у шта су се клеле генерације наших предака, губио у гомилању хране, пића, колача и бесмисленим, пијаним расправама гостију који немају намеру да оду кући иако се домаћинима од умора склапају очи.

Еее, а онда је дошла корона!

И, као и свако зло, донела и нешто добро!

Ево, већ другу годину заредом, славимо онако како и доликује! Лепо, породично, свечано и скромно! Нека ми опросте они који о православљу знају много више од мене, али мени се чини да баш тако и треба!

Суштина овог празника, по којем су Срби јединствени у свету, јесте славски колач, жито, свећа и оно најважније, породица на окупу!

Скромност, умереност, вера, љубав и нада уместо бучних и беспотребних гозби!

Kрсна слава је доказ наше традиције, идентитета и трајања. То је дан који би требало да посветимо сами себи, да се радујемо животу, али и да се сећамо свих оних које смо волели, а који више нису с нама!

Да ли ћемо се после короне колективно вратити старим навикама не знам, али што се мене тиче, ово је права мера!

Срећна нам слава!!!