Priznajem da nisam baš mnogo znala o tome šta tačno slavimo, ali ta dva dana imala su posebno mesto u našim životima.

Pokrov sam "vezivala" za neku vrstu vašara. Mnogo skromnijeg nego ovde, u Srbiji, ali ipak dovoljno zanimljivog svakom detetu, pa i meni.

Iako je crkva Pokrova Presvete Bogorodice odavno bila srušena, čitavo selo slavilo je njen praznik i, kako bi se s ove distance moglo zaključiti, održavalo tradiciju koju su državni aparat i ideologija decenijama urušavali.

Pokrov, ali i druge seoske slave nekako su opstajale uprkos porušenim crkvama, petokrakama i uvek budnim doušnicima!

Sa krsnim slavama je, čini mi se, bilo drugačije. Malo je bilo porodica koje su ih obeležavale ili je to bio samo privid pošto je ipak reč o privatnom činu, nečemu što se dešavalo između "četiri zida".

Kako god da je bilo, mi smo na Svetog Jovana išli kod babe i dede na selo. Nisam baš shvatala zašto se, posle novogodišnjih praznika, ponovo peče prase, ali to mi u tim godinama i nije bilo mnogo važno.

Koliko se sećam, nije bilo slavskog kolača, žita i nekih drugih običaja vezanih za slavu, ali...bili smo tu, zajedno i bilo je nekako lepo, skromno i svečano u isti mah.

Ratne devedesete razbile su naše živote na sitne komadiće. Donele su puno suza i muke, ali bilo je u tom zlu i nečeg dobrog.

Počeli smo da se vraćamo sami sebi, svojoj tradiciji i veri. "Prekopavali" su mnogi po porodičnim sećanjima, a davno sklonjene, zaboravljene i prašnjave ikone ugledale su svetlost dana. Zamirisao je tamjan po našim kućama.

Moja porodica nije od onih koje su se "preko noći" promenile. Polako smo se "budili", a krsnu slavu počeli smo da slavimo i mi, Dragaši. Ispostavilo se da su Svetog Jovana, nekada davno, slavili i tatini preci.

I u teškim izbegličkim godinama uspevali smo da dostojno obeležimo taj dan, ali kako je vreme prolazilo, a život se, koliko-toliko, vraćao u normalu, slava je, umesto porodičnog okupljanja, postajala gozba na koju su dolazili rođaci, prijatelji, komšije...

Sa mnogima smo se jedino tog dana u godini viđali, a bilo je među njima i onih koji su dolazili samo da se najedu i napiju, čuju poneki trač i, vrlo često, prilično žustro raspravljaju - najčešće o politici!

O spremanju hrane, kolača i premeštanju stvari po kući kako bi se obezbedilo dovoljno prostora za goste, neću ni da govorim.

Nažalost, postepeno smo svi, a posebno ženski deo porodice, počeli da slavu doživljavamo kao obavezu. Kao nešto što se mora "odraditi" i posle čega ćemo svi danima biti umorni.

Naravno, svi smo ćutali i krili te misli ispod svečane, slavske fasade! Kad se gosti pojave na vratima, bili smo veseli, nasmejani i raspoloženi! Ma, sve je u redu...samo vi izvolite!!!

Shvatali smo da se smisao onog što bi trebalo da bude porodični praznik i u šta su se klele generacije naših predaka, gubio u gomilanju hrane, pića, kolača i besmislenim, pijanim raspravama gostiju koji nemaju nameru da odu kući iako se domaćinima od umora sklapaju oči.

Eee, a onda je došla korona!

I, kao i svako zlo, donela i nešto dobro!

Evo, već drugu godinu zaredom, slavimo onako kako i dolikuje! Lepo, porodično, svečano i skromno! Neka mi oproste oni koji o pravoslavlju znaju mnogo više od mene, ali meni se čini da baš tako i treba!

Suština ovog praznika, po kojem su Srbi jedinstveni u svetu, jeste slavski kolač, žito, sveća i ono najvažnije, porodica na okupu!

Skromnost, umerenost, vera, ljubav i nada umesto bučnih i bespotrebnih gozbi!

Krsna slava je dokaz naše tradicije, identiteta i trajanja. To je dan koji bi trebalo da posvetimo sami sebi, da se radujemo životu, ali i da se sećamo svih onih koje smo voleli, a koji više nisu s nama!

Da li ćemo se posle korone kolektivno vratiti starim navikama ne znam, ali što se mene tiče, ovo je prava mera!

Srećna nam slava!!!